U tekstu pod naslovom „Više od jednog incidenta“, berlinski list Tagescajtung piše o odlasku predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Moskvu, 9. maja, na Dan pobede nad nacističkom Nemačkom. Reč je o, kako se navodi, prvoj Vučićevoj poseti Moskvi nakon 2021. godine: „To što baš predsednik Srbije u ovim vremenima stoji uz Putina, nije slučajnost: aktuelno srpsko fokusiranje fašističkih zločina u Drugom svetskom ratu isključivo na ustaški pokret – hrvatski ultranacionalistički pokret – sledi isti obrazac kao i ruska retorika ’denacifikacije’ Ukrajinaca.“

Dok Aleksandar Vučić svojim boravkom u Moskvi legitimše Putinovu retoriku, jedna grupa srpskih studenata trčala je štafetno do Brisela, gde je 12. maja održana sednica o aktuelnim protestima u Srbiji, podseća autorka članka Filine Bikhart: „Taj simbolički kontra-pokret pokazuje koliko je politička podela u Srbiji danas duboka. Jedan studentski pokret zahteva suočavanje s korupcijom i nasiljem, dok vlast produbljuje autoritarne saveze.“

Berlinski list ocenjuje da je reč o „veoma heterogenom protestnom pokretu koji nije lišen ideoloških ambivalencija“, na kojima ima zastava sa simbolima ruske Vagnerove grupe ili klerikalno-nacionalističkih ideja. „Ipak, zahtevi usvojeni širom zemlje na studentskim plenumima po principu većine jasno ukazuju na demokratski profil studenata. Oni su svojim štafetnim trčanjem do Brisela jasno pokazali kome se obraćaju – evropskoj zajednici.“

„Apsurdni savez“

Ideja o rusko-srpskom „bratstvu“ nije novi narativ i zauzima centralno mesto u političkom životu Srbije najmanje od 18. veka, piše autorka. „Devedesetih godina, tokom ratova u Jugoslaviji, bliskost je bila strateški izabrana. Rusija je predstavljena kao moćni zaštitnik od Zapada. Godine 2008, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, prorurska retorika doživela je novi uzlet. Slogan ’Srbi i Rusi, braća zauvek’ postao je ideološki lepak autoritarnog, nacionalističkog pogleda na svet.“

Kako se ocenjuje, Srpska pravoslavna crkva (SPC) pritom igra centralnu ulogu. „Pod patrijarhom Porfirijem, koji se još 23. aprila sastao sa patrijarhom Kirilom i Putinom u Moskvi, ona se sve više povezuje s interesima nacionalne države. Njena saradnja s Moskovskom patrijaršijom ogleda se i u tome što ni danas ne priznaje 2019. osnovanu autokefalnu Ukrajinsku pravoslavnu crkvu.“

Analizirajući „Paradu pobede“ u Moskvi, Filine Bikhart ocenjuje da je reč o „apsurdnom savezu“: „Pod barjakom ’antifašizma’ okupljaju se autoritarne, ultranacionalističke, klerikalno-konzervativne snage. ’Borba protiv fašizma’ postaje kulisa za sprovođenje anti-zapadnog, fašisoidnog društvenog modela. Kao što se 9. maja u Moskvi borba mnogih sovjetskih naroda protiv nacističke Nemačke nacionalizuje u ’rusku’ borbu, tako se i u Srbiji politika sećanja sve više koristi kao sredstvo nacionalizacije prošlosti.“

„Obojena revolucija“

Tagescajtung dalje piše o ruskoj strategiji dezinformisanja, koja je, kako se ocenjuju, efikasna i u Srbiji: „Većina srpskih tabloida, uglavnom pod kontrolom osoba bliskih vlastima, objavila je u februaru 2022. vest o ’napadu Ukrajine na Rusiju’. I u pobedničkom govoru 9. maja u Moskvi, upravo je ta zamena teza centralna.“

Drugo sredstvo iz arsenala ruske dezinformacije je tzv. „obojena revolucija“, piše berlinski list: „Kao reakciju na mirne studentske proteste koji su izbili nakon što je 1. novembra 2024. pao krov železničke stanice u Novom Sadu, srpska vladajuća partija je u januaru 2025. postavila ogromne transparente s podignutim srednjim prstom i natpisom ’Odgovor srpskog naroda na pokušaj obojene revolucije’ (..) Rusija i njeni autokratski prijatelji koriste taj narativ u mnogim postsovjetskim zemljama još od 2000-ih, kako bi diskreditovali demokratske pokrete. Revolucija ruža u Gruziji 2003. godine, Narandžasta revolucija u Ukrajini 2004. godine, Revolucija lala u Kirgistanu 2005. godine. To je jasna poruka sopstvenom stanovništvu. Ona treba da prizove scenario straha iz Ukrajine: dobićete rat ako se suprotstavite.“

Državljanstvo za agente

Berlinski list navodi da je ruska propaganda u Srbiji naročito efikasna, gde ruski državni mediji imaju svoje ogranke, kao što su RT (Russia Today) i Sputnjik, koji su u EU odavno zabranjeni. Tagescajtung dalje piše da je Aleksandar Dugin, ruski ultranacionalistički političar i glavni ideolog Kremlja, postao omiljeni filozof srpskih novina i da je njegov srpski pandan Vladimir Kršljanin, koji je od 2022. i ponosni državljanin Rusije.

Ideološka alijansa između Srbije i Rusije dodatno je potkrepljena politički motivisanim ekonomskim povezivanjem, piše list: „Prema portalu KRIK, 204 ruska oligarha i ratna profitera, među njima bivši agenti FSB-a, od 2022. dobilo je srpsko državljanstvo u hitnoj proceduri – i time zaobilaze sankcije EU. Jedan od njih, Ivan Sibirev, dobio je državljanstvo 14. marta 2024. od tadašnje premijerke Ane Brnabić, navodno iz ’nacionalnog interesa’. On je suvlasnik firme R-Stroy, koja gradi u razorenim ukrajinskim gradovima poput Marijupolja i od 2024. se nalazi na listi sankcija EU. Kako navodi Radio Slobodna Evropa, srpske firme su od 2022. izvezle u Rusiju robu vrednu preko 64 miliona evra, uključujući i Intel-komponente koje se koriste u ruskom oružju. Isporuke se najčešće vrše preko azijskih posrednika i zaobilaze zapadne izvozne kontrole. Srbija time, uprkos zvaničnoj ’neutralnosti’, svesno zaobilazi sankcije i jača rusku ratnu mašineriju“, zaključuje berlinski list Tagescajtung.