Beskrajna noćna mora dece Jezida
3. avgust 2020.
Katastrofa ne prestaje. Ona traje u glavama onih koji su je preživeli, u glavama skoro 2.000 jezidske dece koja su nakon oslobađanja iz ropstva u tzv. “Islamskoj državi” ponovo mogla da se vrate svojim porodicama. Sa iskustvima ponižavanja, silovanja, zlostavljanja i ispiranja mozga, ta deca i mladi su uglavnom prepušteni sami sebi, kritikuje se u studiji Amnesti internešnala koja je objavljena uoči šeste godišnjice genocida nad Jezidima.
“Zbog slika ropstva, silovanja žena, masovnih egzekucija, veoma smo bili fokusirani na odrasle”, potvrđuje samokritički profesor Jan Ihan Kizilhan za DW. “Iz mog ugla gledano deca su potpuno zaboravljena i tretirana “usput”.
Kizilhan je psihijatar,sarađivao je na izveštaju Amnesti internešnala i vodi Centar za interkulturalnu psihosomatiku na jugu Nemačke. Vodio je razgovore sa hiljadama ljudi, koji su bili u rukama IS, a na severu Iraka pomaže u obrazovanju psihoterapeuta. Jer, kako kaže, ne postoji dovoljno psihologa, psihijatara, socijalnih radnika i lekara koji mogu da se posvete tom velikom broju traumatizovanih odraslih i dece.
Pri tom studija jasno pokazuje koliko je hitno potrebna pomoć toj deci i mladima. Studija se bazira na desetinama intervjua sa devojčicama i dečacima koji su mučeni tokom boravka u zatvorima IS, iskorištavani ili prisiljeni na oružanu borbu.
Nebrojeno puta prodana kao ropkinja
Jedan od primera je priča 14-godišnje Rande. Ona je preživela pet godina zatvora u IS. Kao robinja je toliko često prodavana da više uopšte ne može da se seti tačnog broja. Na kraju je završila kod muškarca koji ju je primorao na udaju. Kada su je konačno nakon bitke kod Baguza oslobodili kurdski borci, Randa najpre nije želela da se vrati kući.
“U IS su nam uvek govorili: Ako se vratite svojima ubiće vas jer ste sada muslimanke”. Prema navodima kurdske regionalne vlade u Dohuku, u februaru 2020. godine je 1041 devojčica etničko-religiozne jezidske manjine oslobođena iz zarobljeništva. Te devojčice je psihijatar Kizilhan posmatrao i zaključio da su “u svojoj intimi, u svojoj psihi toliko slomljene, da imaju strah od svakog kontakta sa muškarcima – čak i sa očevima i braćom.”
Borba za IS – ili smrt
Ni dečacima nije bilo ništa bolje. Skoro polovina su bili deca vojnici. U izveštaju Amnesti internešnala dečak Sahir priča svoju priču: o stalnim batinama, čak i kablovima i plastičnim cevima, govori o gladi i žeđi, o teškim zlostavljanjima. Sahir je obučen da koristi oružje i pod pretnjom smrću je bio prisiljen na borbu: “Borio sam se da bih preživeo”.
Sahir kaže da nakon što je oslobođen, nije dobio podršku ni sa jedne strane. A jako želi da dobije psihološku pomoć. “Ono što tražim jeste neko ko će za mene da se brine i nekako me podrži, da mi kaže: ‘Tu sam za tebe’. Ali ja to nisam našao”, kaže dečak. Sahir želi da pomoć dobiju i drugi preživeli. Brojni su, kako kaže, i telesno povređeni. Nekima nedostaju delovi tela poput ruku ili nogu ili imaju delove municije u telu.
“Dok se noćna mora njihove prošlosti potiskuje u pozadinu, potrebe ove dece ostaju velike”, ističe zamenik šefa Tima za krizne reakcije Amnesti internešnala, Mat Vels. “Psihičko i fizičko zdravlje ove dece mora da postane prioritet u narednim godinama ako želimo da oni ponovo budu potpuno integrisani u njihove porodice i društva”, kaže Vels.
U izveštaju je i lista preporuka kako za iračke i kurdske vlasti, tako i za međunarodnu zajednicu. Osim zahteva za obrazovanjem dece, izdavanjem ličnih dokumenata, zahteva za priznavanjem dece silovanih žena u jezidskoj zajednici, zahteva se i pravno procesuiranje zločina koje je počinio IS. To je nešto što je bitno i za dečaka Sahira: “Bez pravde nema nepretka”.
“Zarobljeni u ničijoj zemlji”
I Jezidkinja Duezen Tekal naglašava da je pravno procesuiranje zločina “takoreći balzam za izmučene duše”. Ta novinarka je osnivačica humanitarne organizacije “Hawar.Help” i redovno boravi na severu Iraka gde je razgovarala sa decom koja su preživela teror IS. Kaže da se deca uprkos oslobađanju još uvek osećaju nezaštićeno i neslobodno. “Govorimo o deci koja žive u izbegličkim logorima – koju stalno negde sele i koja gledaju u nesigurnu budućnost”, naglašava Tekal. “Oni su zarobljeni u ničijoj zemlji”, kaže.
Činjenica je da većina Jezida danas živi u kampovima na severu Iraka, negde oko 350.000 ljudi. Većina njih nema hrabrosti da se vrati u područja iz kojih potiču, u planinama Sindžar.
Dan kada je počela kastrofa
Tamo je počela katastrofa: u ranim jutarnjim satima 3. avgusta 2014. godine hiljade džihadista IS preplavilo je naselja Jezida za koje džihadisti smatraju da su nevernici i satanisti.
Kampanja uništavanja je bila pažljivo planirana: jezidski muškarci i mladići iznad dvanaest godina odvojeni su od žena i male dece. Procenjuje se da je oko 10.000 ljudi ubijeno i zakopano u masovnim grobnicama. Oteto je skoro 7.000 jezidskih žena i dece. Od toga je oko trećina dece bila mlađa od četrnaest godina. IS je porobljavanje jezidskih žena i dece pismeno opravdala kao ratni plen koji nalaže islam.
Opasan povratak
Brojni Jezidi se plaše povratka u svoju domovinu jer je bezbednosna situacija tamo loša. Ne samo da je IS još uvek aktivna u regionu, već je pored kurdskih i šiitskih paravojnih formacija aktivna i turska vojska. Krajem juna Ankara je borbenim avionima napala planine Sindžar. Ihan Kizilhan se priseća: “Tek dan ranije 150 porodica iz kampa je bilo odlučilo da se vrati. Svi su se radovali da izgrade budućnost. Dan kasnije sve je bilo uništeno.”
Aktivistkinja Tekal zbog toga želi da Ujedinjene nacije uspostave sigurnosnu zonu. “Potreban nam je poseban region kako bi zaštitili jezidski život i potrebna nam je obnova”. Ona govori o porušenom gradu Šingal, o jezidskim selima, o infrastrukturi i snabdevanju strujom i vodom. U borbi protiv traume potrebni su signali nade.