Gotovo je sa Ujedinjenim nacijama. Strukture te organizacije definitivno su iskočile iz svog vremena. Ne uklapaju se u svet u kome linije sukoba više ne prate državne granice i u kome se više ne vodi borba za ideološku prevlast ili teritorije. S verbalnim napadima američkog ministra spoljnih poslova Džona Kerija na njegovog ruskog kolegu Sergeja Lavrova, sada smo dobili i video-dokaz da monstruozna birokratska mašinerija više ne zna šta da učini kako bi pomogla Sirijcima.

Bombardovanje humanitarnog konvoja, koji je trebalo da donese olakšanje hiljadama ljudi, samo pokazuje da pregovori nisu urodili nikakvim plodom. Da ljudi i dalje umiru. Svakog dana. Svake noći. I sada, u ovom trenutku – dok čitate ove redove.

Iskustva iz Prvog svetskog rata

Ovo je sasvim drukčiji svet od onog iz 1945. kada su Ujedinjene nacije osnovane. Iskustvo Drugog svetskog rata bilo je sveže. Da se tako nešto ne bi ponovilo, stvorene su odgovarajuće strukture. Da pojedine supersile ne bi postale prejake, pet stalnih članica Saveta bezbednosti dobile su pravo veta. Današnje važne ekonomske sile, kao što su Brazil ili Indija, nisu imale mesto za tim stolom. Posleratna Nemačka učlanjena je u UN tek od 1973. godine.

U toj strukturi malo toga se promenilo. Još uvek jedna zemlja kao što je Rusija, Kina ili SAD, svojim vetom može da spreči donošenje svake većinske odluke. To se odnosi i na izbor generalnog sekretara organizacije. I tu struktura ne dozvoljava da neko sa jasnom i hrabrom vizijom dođe na tu funkciju. Na kraju će to uspeti neki kandidat sredine, neko ko mora da zadovolji sve strane i pri tom ne sme da zauzme jasnu poziciju kada je to potrebno.

Bez snage za obnovu

Institucija koja je u svetu terora i raspada država i struktura važnija nego ikad, ne nalazi ni snage, ni hrabrosti da se obnovi. Verovatno i zbog toga što pobedničke sile iz Drugog svetskog rata neće da priznaju da same ne mogu da nađu rešenje za sukobe kao što je onaj u Siriji i da bi trebalo da se odreknu svoje moći kako bi Generalna skupština Ujedinjenih nacija zaista postala delotvoran instrument sporazumevanja među narodima.

Sa novim ledenim dobom između Rusije i SAD, i takva reforma UN kao da se nedostižno udaljila. I to još pre očima jednog američkog predsednika kao što je Barak Obama, koji je rano shvatio da dosadašnje supersile bez novog sveta ne mogu da pobede u ovoj novoj borbi oko vladajućih ideologija.

Uloga Nemačke postaje važnija

Usred te bezizlazne situacije, Nemačka je podnela zahtev da od 2019. ponovo bude članica proširenog sastava Saveta bezbednosti. Šanse za to nisu loše. Berlin je u Ukrajini pokazao da je ustanju da posreduje među taborima. Insajderi koji još nisu izgubili sve nade kažu da će Nemačka – inače četvrta po sumi koju uplaćuje UN – jednom moći da postane i stalna članica Saveta bezbednosti.

Da li bi to pomoglo? Na kraju ne ostaje ništa drugo nego da se stalno iznova uveravamo da je još uvek bolje da političari viču jedni na druge, nego da uopšte ne razgovaraju i puste da umesto njih govori oružje.

Ova Generalna skupština Ujedinjenih nacija još jednom pokazuje da je u interesu Nemačke da bude delatan učesnik zbivanja u velikom svetskom teatru. Sirijski sukob je samo još jedan od mnogih brutalnih dokaza da danas i daleki sukobi mogu da stignu i do našeg kućnog praga.