Retko za nekoga možete reći kada i gde ste ga tačno upoznali. Zahvaljujući sklonosti čuvanju starih štampanih stvari, ipak znam tačan datum, vreme i mesto kada sam upoznao Gerharda Hermansa.

Bilo je to 25. juna 1995. nešto iza deset sati pre podne, pred Galerijom u Donjoj kapiji varoši Bitighajm, na dvadesetak kilometara severno od Štutgarta.

Gerhard Hermans je stigao sa severa Nemačke na otvaranju svoje izložbe „Poslednji predeli“ (Letzte Landschaften). Njemu je tada bilo skoro 60 godina. A ja, tridesetdvogodišnji emigrant iz umiruće Jugoslavije, uputio sam se na tu izložbu na predlog docentkinje za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu Regenzburg Berbel Šulte, koja je zajedno sa suprugom naumila da tamo ode kolima.

Rečeno-učinjeno. Preko tri sata vožnje kroz blistavo letnje jutro i razgovor koji se vrteo oko književnosti – Berbel Šulte je prevodila knjige Milorada Pavića, a docnije i Dragana Velikića na nemački. Šezdesetih je studirala u Kragujevcu. Sa oduševljenjem je pričala o drvorezima u boji koje je već decenijama stvarao Gerhard Hermans.

Nenastanjivost predela

Kada smo stigli u živopisni gradić na reci Enc, nije bilo puno vremena za upoznavanje sa gospodinom Hermansom, visokim sedokosim čovekom markantnog lica, jer vernisaž samo što nije počeo.

U lepo uređene galerijske prostore stupio sam sa radoznalošću, ali me niko nije pripremio na snažno delovanje Hermansovih slika. Stotinu radova bilo je izloženo u više prostorija.

Na centralnom mestu je bio monumentalni triptih: „Es wird gewesen sein“ – slobodno sam to sebi preveo: „Biće da beše“. Krajolik nemačke severne ravnice oslikan u bojama od radosnog buđenja do iščezavanja u tami. Prolaznost predala, ljudska prolaznost.

O svom prvom doživljaju Hermansovog triptiha zapisao sam tada, pre skoro tri decenije: „Monumentalni triptih u meni je izazvao isto unutrašnje treperenje, koje pamtim još od prvog susreta sa ikonama na kraju filma 'Andrej Rubljov' Andreja Tarkovskog. Istovremeno sam imao osećaj da ova vrsta izražajnosti može čak i ludilo učiniti shvatljivim, da je monstruoznost, zahvaćena pravom formom, na neki način užasno-lepa, kao u nekim trenucima Kopolinog filmskog epa 'Apokalipsa sada'. Strah onda u svojoj metafizičkoj dimenziji postane saopštiv i to samo zato jer je estetski artikulisan i samim tim – prevaziđen.“

„Pokazujem svojim drvorezima pogođenost rastućom nenastanjivošću naših predela“, zapisao je Gerhard Hermans 1992. u katalogu za ovu izložbu, koja će biti postavljena u nekoliko gradova na severu Nemačke.

Upoznavanje uz švapsko jelo

Posle otvaranja kojeg se ne sećam najbolje, izašli smo pred galeriju. Upoznao sam Gerharda Hermansa i njegovu suprugu Lene, simpatičnu damu sa naočarama. Gerhard Hermans je imao svetle oči koje bi svrdlale kroz sagovornika, a često bi u njima blesnulo skoro dečačko obešenjaštvo.

„Hajdemo da pojedemo neku mrtvu živuljku“, predložio je umetnik i svi smo prsnuli u smeh. U lokalnoj gostionici, uz odličnu švapsku kuhinju, započeli smo razgovor o umetnosti, o poeziji, istoriji i politici. Taj naš razgovor će sa prekidima trajati skoro dve decenije.

Imao sam osećaj da Hermansova generacija Nemaca rođenih pre Drugog svetskog rata, generacija ratnog detinjstva, pokazuje mnogo veću sposobnost uživljavanja u nesreću jugoslovenskih naroda nego što je to bio slučaj sa mojom generacijom, opsednutom sopstvenim individualizmom, razmaženom hladnoratovskim blagostanjem.

Kuća na severu

Iako rođeni Rajnlanđanin, Hermans se odlučio da živi i radi na severu Nemačke. Pisma koja sam dobijao od njega i na koja sam odgovarao na sve boljem nemačkom nosila su poštanski žig Barkenholm. To je bilo mestašce, jedva selo, u beskonačnoj ravnici nadomak Severnog mora.

Rado sam jedne jeseni prihvatio poziv da posetim Hermansove na severu. Donosim još jedan zapis iz tih dana: „Otkako sam posetio kraj koji je Gerhard Hermans izabrao za zavičaj, osećam se privilegovanim u odnosu na ostale posmatrače njegovih dela. Mislim da sam tek tamo, na severu, gde se gorka so pod jezikom pomeša sa stotinama tamnih nijansi na nebu-moru, saznao da ljudski jezik nema dovoljno reči za boje. Ono što neoprezno nazivamo sivim, može biti srebrnkasto-zlatno ili duboko mrko.

Taj ukus soli i ta raskošna tama kao da su prožeti šapatom utopljenika u vetru. Suočen sa oporom lepotom severa čovek lako dođe u iskušenje da pomisli, kako se tu, daleko lakše nego na baroknom jugu, može pomiriti sa sopstvenim životom, pa i sa sopstvenom konačnošću.

Hermans taj krajolik posmatra u svoj njegovoj krhkosti, izvodi posmatrača iz njegove meditativne samodovoljnosti. Estetski užitak se stalno meša sa strepnjom. I mada na njegovim slikama nema ljudskih obličja, tu priroda postaje mesto ljudske drame. Onda vam se na severu lako može učiniti da vam se utopljenici iz Poslednjih predela javljaju galebovim glasom: „Biće da beše.“

Tamo, u kući Hermansovih, nastajali su drvorezi u zaboravljenom postupku koji iziskuje zanatsko umeće štampara, senzibilitet slikara i naposletku, osećaj za materijal, drvo, njegovu estetsku moć. Hermans je ljuštio sa drveta suvišne slojeve, da bi oslobodio plohe, koje onda jedna za drugom na papiru ostavljaju bojeni materijalni trag, onaj koji se u našoj svesti naposletku pretvara u predeo, lice, sliku.

Posmatrajući ga dok radi shvatam da je njegova umetnost zadržala nešto od obrednog karaktera starih zanata, nešto od alhemijskog mešanja supstanci i nešto od čulnog shvatanja stvaranja.“

Putujući severom

Hermansovi su se pokazali i kao vrsni domaćini. Po mojoj želji, vozimo se do Zebila, gde se nalazi stalna postavka „Fondacije Nolde“. Tražim i ne nalazim sliku, čiju sam reprodukciju držao zalepljenu iznad stola u studentskoj sobi u Beogradu: „Das Meer III“.

U vrtu Noldeove kuće, šepurili su se neverovatno krupni makovi, koji su me, začudo, manje fascinirali nego oni na Noldeovim platnima. Tu sam shvatio da Hermans drvorezom „slika“ onako kako je Emil Nolde, veliki slikar i poprilično tvrdoglav Hitlerov sledbenik, pravio akvarele.

Još jedna izložba na severu mi je ostala u sećanju.

„Geja“, starogrčka boginja zemlje, metafora Džejmsa Lavloka za planetu kao živo biće, postala je tema dijaloga između pesama Zigfrida Markvarta i drvoreza Gerharda Hermansa. Sudeći po svemu što sam video u jednoj galeriji smeštenoj u mestašcu Butjardingen, izgubljenom sred nepreglednog prostranstva severozapadnog priobalja, taj dijalog je jednako moćan i potpun, kao dijalog glumca pod maskom i hora u grčkoj tragediji.

Znao sam, još od one izložbe na nemačkom jugu, da Hermansovi drvorezi imaju u sebi nešto izuzetno, jedan neobjašnjivi reziduum, u kojem su se isprepleli mistična moć ikone, dekorativna lepota klasičnih platana, i savremena angažovana poruka. Za mene je bilo novo saznanje da je Hermans u stanju da sa jednakom umetničkom energijom reaguje na pesničku reč kao i na pejzaž.

Hermansovi su mi pokazali i luku Huzum, kao i beskrajne, travnate nasipe ispred mora boje čelika. U jednoj huzumskoj krčmi jeli smo jagnjetinu koju domaći kuvari ne sole, jer ovce pasu slanu travu sa nasipa.

„Živećemo u doba noža“

Sinteza koju je Hermans uspešno stvorio – odgovorio je na pesme niza pesnika svojim drvorezima – bila je logična. S jedne strane njega su kolorit i linija dovodili u blizinu slikara ekspresionizma. S druge strane, njegov zanat ručnog štampanja drvoreza bliskim mu je učinio Gutenbergov svet, svet knjige.  

Pesma Vaska Pope „Živećemo u doba noža“ iz 1990, koju je na nemački preveo Milo Dor, izazvala je Hermansovu vizuelnu reakciju još 1995. Ono što je Vasko Popa slutio, Hermans je shvatio kao definiciju epohe i preveo je u jezik drvoreza.

Od tada je radio na ciklusu „Pevovi drveta“, otvarajući se za pesnike iz bivše Jugoslavije, shvatajući u druženju sa Berbel Šulte, ali i sa mnom, da iza zavese brutalnih vesti sa Balkana postoje lirski dragulji koji imaju prirodnu otpornost na sveprisutnu ratnu propagandu, koji kriju dublju istinu.

Tokom godina Gerhard Hermans je pronašao vizuelni odgovor na mnoge druge stihove – da spomenem samo neka imena kao što su Mak Dizdar i Stevan Tontić.

Kada bih razmišljao o prijateljstvu u koje se brzo pretvorio odnos sa ovim umetnikom, pitao sam se otkud to intuitivno, duboko razumevanje dva čoveka iz različitih generacija i različitih podneblja.

Možda nas je povezala slična kob delatnosti kojima smo se sa strašću bavili – na isti način kao drvorezi i lirske pesme poseduju estetsku zahtevnost koja ih je približavala publici elitnog senzibiliteta, ali ih marginalizuje u odnosu na masovnu opijenost vulgarnostima konzumerističkog društva.

Hermans je znao koliko vredi to što radi, ali je znao i da za života neće doći ni do šire publike ni do priznanja van kruga poznavalaca i ljubitelja drvoreza. „Nedostaje mi talenat da se delotvorno proguram u prvi plan. A sa 65 neću to više ni naučiti“, napisao mi je krajem dvehiljadite godine. „Dođite opet kada budete mrtvi“, karikirao je Hermans potrebu galerista, kritičara i likovnog tržišta da podignu cene umetničkih dela umetnika koji su preminuli, zanemarujući žive.

Uspelo mi je da pre skoro dve decenije u Bonu 2004.organizujem izložbu njegovih „Pevova drveta“ te da kao pokrovitelja zainteresujem firmu u kojoj sam radio – DW. Tada sam poslednji put video sve te drvoreze i stihove na jednom mestu.

Beogradska biblioteka

Sada pokušavam da sa drugim ljudima podelim radost koju osećam pri razmišljanju o neverovatnom putu koje su prešle slike, pokrenuvši se iz unutrašnjeg pejzaža pesnika, preko niza reči u najmanje dva jezika, da bi se zgusnule u Hermansove radove. I još čudesnijem putu tih radova od Barkenholma do Beograda.

Počastvovan sam što sam poznavao umetnika i čoveka tog formata i što smo se na starinski način družili i dopisivali. Njegov rukopis prepoznavao sam godinama na kovertama u poštanskom sandučetu i radovao bih se tim pismima, jer je energija koja su ona donosila na moje nove adrese – od Ahena, preko Vangena, Kelna, Berlina – bila jedinstvena.

Hermans je posedovao oštrouman, budan pogled na svet oko sebe, ali i humor, taj začin koji pametnim ljudima pomaže da ne pokleknu pod težinom sveta. 

Dirnut sam njegovom poslednjom voljom da „Pevovi drveta“ budu zaveštani Beogradu. Ponosan sam što sam mogao da posredujem u dopremanju njegovih radova u Beograd. To sam mu bio dužan, jer je zapravo on sve nas zadužio.

Narodna biblioteka Srbije je prirodno mesto za drvoreze nemačkog umetnika koji je potresno vizuelizovao poruku stihova Vaska Pope o Kosovu ili o uništenju Beogradske biblioteke.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.