Propala industrijska postrojenja, predivna priroda i mitovi u kojima se živi, za koje se živi i od kojih se živi – to je slika Bosne i Hercegovine na filmskom festivalu u Berlinu. Slika koju im predstavlja Igor Drljača u svom jednoipočasovnom dokumentarcu „Kameni govornici“ uvrštenom u sekciju „Forum“ na Berlinalu.

Tu sliku posebno zanimljivijom čini rediteljeva perspektiva: Drljača, rođen 1983. u Sarajevu, kao desetogodišnjak je s roditeljima pred ratom izbegao u Kanadu, gde je završio studije filmske režije i produkcije, započeo filmsku karijeru i predavao na Univerzitetu Jork u Torontu.

I turizam protkan ideologijom

Drljačin dokumentarac o Bosni i Hercegovini je tako na neki način turističko putovanje kroz njegovu sopstvenu zemlju, putovanje u kojem gledaoca vodi na četiri mesta: Međugorje, Visoko, Višegrad i Tuzlu.

„Interesovao me način na koji ta mesta žele od sebe da učine turističku atrakciju, narativ koji se koristi u njima i način na koji ljudi gledaju na istoriju tog lokaliteta i države“, ispričao nam je Drljača u Berlinu. Zajednički imenitelj ta četiri lokaliteta je, kaže za DW, to što se zasnivaju na mitovima protkanima političkim dimenzijama i nacionalnim narativima.

Promovisanjem turizma se, smatra, na suptilan način u njima promoviše istina na kojoj insistira samo jedna strana – bilo da se radi o političkim ili nacionalnim ideologijama. A time se onda učvršćuje i produbljuje jaz između pobornika različitih naroda, političkih i ideoloških tabora. „Ako radiš Andrićgrad, što u njemu ima da traži Njegoš ili crkva s Kosova?“

Veliki problem Bosne i Hercegovine je, tvrdi, taj što ne postoji jedan zajednički narativ u zemlji, zajednički okvir života, zajednička ideja o budućnosti, kaže Drljača, već se svi hrane različitim idejama i mitovima koje oni drugi smatraju provokacijom, umesto da se zajedno, kao društvo, suoče s najvećim neprijateljem Bosne i Hercegovine – egzodusom stanovništva.

„Prema procenama UN, za 25-30 godina će bukvalno polovina njenog stanovništva odseliti“, ukazuje bosansko-kanadski reditelj. Jedna Tuzlanka tako u filmu priča kako su se pre, u rana jutra, u stanovima palila svetla, dok su danas prozori mračni, jer više nema dece koja bi išla u školu i ljudi više ne odlaze na posao, jer posla nema. „Bojim se“, kaže, „da će BiH postati 'cottage country', da će ljudi u nju samo dolaziti na odmor, u vikendice.“

Pre rata i posle rata

Pritom ga, kaže, fascinira koliko u Bosni i Hercegovini ima pametnih i kvalitetnih ljudi na svim područjima, koliko ta zemlja ima resursa i lepota, ali ga istovremeno iznenađuje to koliko su njeni stanovnici nesposobni da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke i preuzmu odgovornost. „Ako sused baci smeće u šumu, i ti ćeš ga baciti, ne postoje moralni standardi. Uvek se očekuje da će sve ’neko drugi’: neko drugi bi trebalo da reši probleme, neko drugi bi trebalo da ’skonta’ kako ćemo bolje da živimo, neka druga generacija...“

Kada protagonisti Drljačinog dokumentarca govore o svom životu, o svojoj stvarnosti, o svom kraju, oni gotovo uvek dele svoja svedočanstva na „pre rata“ i „posle rata“. To su ljudi iz različitih slojeva, različitog obrazovanja i različite starosti. Oni nisu potpisani, jer reditelj nije hteo da ih, znajući čime se bave ili kako se zovu, odmah strpamo u neku fijoku.

Rat im nije doneo samo raspad države i stradanja, već i prelazak iz jednog političkog i ekonomskog sistema u drugi, iz komunizma u kapitalizam. A s kapitalizmom u BiH nije došlo mnogo dobrih stvari, smatra 36-godišnji reditelj. Ono što njemu upada u oči je sveprisutna korupcija, nedostatak preduzetničkog duha, nepostojeća infrastruktura za ekonomski, pa i kulturni napredak.

Drljača bosanskohercegovačku posleratnu stvarnost danas vidi kao oživotvorenu „Top listu nadrealista“. On veruje da je jedini put koji BiH može da donese napredak: poštovanje EU-vrednosti i zakona, ali je svestan da i Evropska unija doprinosi neredu koji vlada u BiH: „Ironija je da je Evropska unija stvorila državu u kojoj se ne poštuju zakoni koje promoviše i na čijem poštovanju insistira u svojim članicama.“

Važno je znati gde su ti koreni

Više od dve trećine svog života Igor Drljača proveo je s druge strane Atlantika, u Kanadi, daleko od Bosne i Hercegovine. Zato pomalo iznenađuje koliko je s njom povezan. Veliki deo njegovog filmskog stvaralaštva inspirisan je domovinom njegovih roditelja i ljudima iz nje. Njegov film „The Waiting Room“ bavi se migrantskim životom bosanskohercegovačkog glumca Jasmina Gelje u Kanadi, migrantskim traumama bavi se i igrani film „Krivina“, a radnja novog dugometražnog igranog filma koji je u pripremi, „Tabija“, smeštena je u Sarajevu.

Uvek je važno znati odakle si, gde su ti koreni, objašnjava svoju vezanost za BiH. Hteo je, kaže, osim toga i da razume zašto su njegovi roditelji otišli iz BiH i zašto se nisu vratili.

Pitamo ga na kraju da li bi mogao da živi u Bosni i Hercegovini. „Bez posla, teško“, odgovara. Ali smejući se dodaje: „Ja bih mogao da živim skoro svuda, ali mislim da bi mi u BiH bilo teško, jer mi se čini da je nestalo nade – nade da je moguće nešto napraviti, postići, nešto promeniti.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android