Iz bosanskog grada Bihaća 14. juna počeo je premeštaj izbeglica na obližnju lokaciju Vučjak udaljenu svega nekoliko kilometara od hrvatske granice EU. U gradu su bili nezbrinuti i dolazilo je do incidenata koji su izazvali strah lokalnog stanovništva u Bihaću. Ljudi iz Sirije, Avganistana i Pakistana svakodnevno pokušavaju da se preko hrvatske granice dokopaju zemalja EU.

Crveni krst Bihaća u svom aranžmanu dva puta dnevno migrantima deli hranu: ujutro krišku hleba sa džemom, poslepodne tanjir supe ili variva. To nije dovoljno. Predstavnici velikih humanitarnih organizacija IOM, MSF došli su na lice mesta i – otišli. Nisu se vraćali. Migranti, lokalno stanovništvo i vlasti Bihaća prepušteni su sami sebi.

Žene i deca su smešteni u drugom izbegličkom kampu u Bihaću. U Vučjak se šalju samo muškarci. Najmlađem je 11 godina. Ova porodica prošla je kroz ilegalni kamp Vučjak, nakon što su je hrvatski graničari prisilili da se vrate u BiH.

Ako su šatori puni, novopridošli migranti spavaju gde stignu. Susedi ukazuju na isparavanja metana. Ko uđe ili pokuša da uđe u Hrvatsku, bude vraćen uz batine. Hrvatski policajci nemaju pardona. Migranti, koji se slivaju u Bihać, skupljaju se i šalju na Vučjak.

Nemački novinar Dirk Planert poznaje Bihać. Tokom njegove opsade dopremao je pomoć za stanovnike i bolnicu. Sada se brine o povređenim migrantima. Njegova ambulanta u međuvremenu je u stanju da pruži pomoć za 200 ljudi.

Jedan Slovenac, koji inače obučava sanitetsko osoblje, vodi trenutno ambulantu kao dobrovoljac. Izvesno vreme su u improvizovanoj ambulanti radili austrijski i nemački doktori i doktorke kao i medicinske sestre. Oni su pomagali Dirku Planertu i njegovom timu. Narednih dana pridružiće im se dve medicinske sestre iz Nemačke.

Pacijenti čekaju pred šatorom. Ovog migranta je ujeo pas-graničar kada je pokušao da se dokopa Italije. Onda ga je slovenačka policija predala hrvatskoj, a hrvatski graničari su ga uz batine prisilili da ode u Bosnu. Prema važećem zakonu EU, odnosno Dablinskoj regulativi, ti ljudi, čim pređu EU-granicu, u toj zemlji moraju da se registruju i imaju pravo da podnesu molbu za azil.

Ovaj čovek tvrdi da su ga hrvatski policajci tukli palicom. Migranti govore da ih policija pretresa tražeći novac. Ako ga nađu, stavljaju ga sebi u džep. Oduzimaju im telefone, koje kradu ili uništavaju. U mnogim slučajevima, kako migranti tvrde, zaplenjuju im i cipele pre nego ih prisile da pređu granicu sa BiH.

Ovaj Pakistanac kaže da je prodao svoj bubreg za 2.000 evra kako bi prehranio svoju ženu i troje dece. Neki Palestinci pričaju o ratu na graničnom pojasu uz Avganistan. Nije dovoljno što ubijaju talibani i Al-Kaida, već i američka vojska izvodi napade dronovima. Ljudi beže. U EU ni Avganistan ni Pakistan ne važe kao zemlje u kojima je rat. Ovi migranti nemaju šanse da dobiju azil.

Osamdeset odsto pacijenata u ambulanti u okviru kampa Vučjak ima šugu. Ta bolest se može suzbiti lekovima, ali to u ovom kampu ne pomaže. Odeća, vreće za spavanje i ćebad moraju da se operu. Ali, pošto nema struje, nema svrhe da se nabave mašine za pranje veša.

Telefon je jedini kontakt sa porodicom u domovini, a služi i kao kompas i navigator u pravcu EU. Mnogi ga više nemaju. Za 1.000 evra nudi im se put ka EU pešice, automobilom za 3.000 evra. Neki od krijumčara ljudi imaju dobre kontakte s hrvatskim policajcima.

U izbegličkom kampu Vučjak okačena je tabla s upozorenjem na mine. Karta na kojoj su one ucrtane služi kao upozorenje. Najbliže minsko polje udaljeno je 1.000 metara i nalazi se na putu ka EU. Čistači mina kažu da su videli grupe izbeglica koje idu kroz minsko polje. Do sada su imali sreće.