Dojčlandfunk: Kada čujete danas za neki islamistički napad, pomislite li – „mogao sam da završim i kao ubica“?

Dominic Musa Šmic: Ne. Ubijanje nevinih ljudi je za mene, kao i za zajednicu u kojoj sam bio, bilo apsolutno nedozvoljeno. Doduše, primetio sam da se sa godinama menjao i moj odnos prema nasilju. Nekada sam drukčije razmišljao i ne znam da li bih možda na kraju završio u Siriji – da sam još deset godina stalno primao istu vrstu inputa. Ali, mislim da mogu sigurno da kažem da ne bih bio izvršio takav napad na društvo.

Pišete da ste kao mladi mnogo lutali, uzimali droge, da niste znali koju biste školu završili i šta biste radili. A onda su u Vaš život ušli salafisti. Šta je to što Vas je privuklo njima? Pobuna, zbunjenost, ubeđenje?

Sve to, ali se u prvom redu radilo o spiritualnosti, o Bogu. Imao sam osećaj da sam u novim knjigama koje sam čitao kod nove braće pronašao Boga koga sam tako dugo tražio. Da sam našao smisao života koji sam tako dugo tražio. Otada je to za mene bio pravi put. Činilo mi se da je baš to poruka koju sam tražio i da Bog hoće od mene ovo ili ono. Nikada nisam svesno želeo da popunim svoje emocionalne rupe, ali podsvesno je za mene bilo vrlo atraktivno da budem pobunjenik, da budem nešto posebno, van mejnstrima, da imam čvrstu liniju i vezu sa novim bratstvom. I te stvari su mi se dopadale. Ali, one nisu bile presudne.

Kako ste predstavili sebi tog Boga?

Nisam sebi vizuelno predstavljao Boga. Ali, verovao sam u nekoga ili nešto što bdi nad nama, što je tu, što nas čuje, i što je pravedno. U islamu sam relativno brzo došao do predstave o Bogu. Jer, islam kaže: „Verujemo u jednog boga, nemoj mu pridružiti nikakvog partnera. Nisu potrebni nikakvi posrednici između nas i Boga. Nisu nam potrebni sveštenici da nam opraštaju grehe. Ako zgrešimo, molimo samog Boga za oproštaj.“ Sve su to bile stvari koje su mi se odmah dopale. Druge stvari, kao što su šerijat, nikab i tako dalje nisu mi bile važne, jer sam imao osećaj da sam našao Boga u koga sam verovao otkad znam za sebe.

Neki naučnici kažu da salafisti vrbuju nesigurne mladiće. Da li mislite da bi Vaš život izgledao drukčije da ste bili čvršće povezani sa porodicom i školom? Da u tom slučaju ne biste bili tako prijemčivi za veru?

U svakom slučaju mislim: da sam onda imao čvrstinu karaktera koju imam danas, ili mentalnu snagu, ili više samopouzdanja, ne bih se bio opredelio za taj put. Definitivno sam bio u potrazi za uporištem i strukturom, za nekim ko će da mi kaže šta je dobro a šta loše. Ali, nije me samo to inspirisalo. Bratstvo je u početku bilo sjajno. No, danas ne bih u toj meri promenio svoj život samo zbog nekoliko novih „prijatelja“. Najvažnija mi je bila spiritualnost – verovao sam da sam je našao. One druge stvari su me možda podsvesno zanimale, ali svesno ih nisam tražio.

Šta ste pre toga znali o salafizmu?

Baš ništa. Ni nakon što sam konvertirao, ništa nisam znao o salafizmu kao takvom. Znao sam da reč „salaf“ znači „predak“, i tako su me naučili islamu. „Verujemo u Kuran po shvatanju predaka.“ To je za mene bio islam. Dakle, nisam ni imao mogućnost da razlikujem druge pravce u islamu.

Kako su Vas pridobili? Kako je glasila prva rečenica koja Vas je zainteresovala?

Pred mojim prozorom u prizemlju se našao jedan stari poznanik marokanskog porekla koji nije imao mnogo veze sa islamom. Ali, odjednom je izgledao drukčije: imao je dugu crnu bradu. Porazgovarali smo o onome što se sa njim desilo. Tada nisam ni shvatao da me vrbuje. Prvi put sam to shvatio kada je rekao: „Ako konvertiraš, bićemo braća po veri. A Alah će ti oprostiti sve grehe.“ Potom sam se dalje bavio tim pitanjem, pri čemu sam imao za vratom i braću koja su stalno govorila: „Ako umreš, a nisi prešao u islam, večno ćeš goreti u paklu“. Nada mnom se odjednom našao Damoklov mač: „Pakao, greh, haram, zabranjeno.“ I u jednom trenutku sam se odlučio da preuzmem tu veru.

Kako je to izgledalo?

To funkcioniše relativno lako. Izgovori se rečenica u kojoj se svedoči da nema drugog boga osim Alaha i da je prorok Muhamed njegov sluga i glasnik. Onaj ko izgovori tu rečenicu i u nju veruje, postaje musliman.

U knjizi opisujete kako ste živeli po strogim pravilima. Redovno ste se molili, išli u džamiju, tri puta u Meku, bili u muslimanskom braku. Koliko Vas je sve to promenilo?

Najpre pozitivno: osećao sam se dobro. Prvi put u životu sam osećao da sam našao smisao, da činim nešto dobro za Boga, da imam uporište, takoreći porodicu, da odrastam u novoj porodici. Tokom vremena sam postao drugi čovek. Odustao sam od sopstvenog identiteta, od individualnog, od normalnog nemačkog dečaka po imenu Dominik postao sam Musa. A Musa je u principu bio drugi čovek. Sklonio sam televizor u podrum, uništio kompakt-diskove koje sam dugo sakupljao i voleo. Odložio sam u stranu sve što je nekada predstavljalo Dominika.

Pišete da Vaš brak nije bio sasvim dobrovoljna odluka. Kakav odnos danas imate sa svojom suprugom i dvoje dece?

Brak jeste bio dobrovoljan. Oboje smo se odlučili na to. Ali, tu postoji druga vrsta pritiska. To je društveni pritisak zajednice u kojoj se nalazite. Osim toga, uvek je prisutan „greh“ – svakako hoćeš da sve radiš kako treba, a sve izuzev polnog odnosa u braku je zabranjeno. Kontakt sa drugim polom je zabranjen. Samozadovoljavanje je zabranjeno. Znači: jedina mogućnost da se ne počini greh je brak. Tako onda čovek odluči da stupi u brak sa nekim koga je video dva puta, koga uopšte ne poznaje i koga ne voli. I tako je bilo i u mom slučaju. Bila je to neka vrsta sustanarstva koja je počela da me guši.

Kakva je slika žene među salafistima?

To je relativno kompleksno, jer se obično uvek govori da je žena nešto posebno, da je ona kao „biser u školjci“, da se ona „krije i pokazuje samo odabranim ljudima, to jest, svom suprugu. I žena ima svoj položaj. Islam je ženi dao vrednost i prava.“ To je možda zaista tako ako pogledamo nazad u 1430. godinu i način na koji su se Arapi delom odnosili prema ženama. Ali, kada to uporedimo sa pravima koje žena ima ovde, onda ne možemo reći da žena u salafizmu ima prava. Žena mora da spava sa svojim suprugom kada on to hoće. Žena ne sme sama da putuje. Žena ne sme da razgovara sa muškarcima i tako dalje. Ovako bih mogao unedogled.

I to ste praktikovali kao suprug?

Da – manje ili više. Naravno da sam imao u sebi zapadni mentalitet, koji je labaviji nego među braćom koja su živela oko mene, ali sam koristio i načela o kojima sam čitao proučavajući život proroka, na primer, umeo sam da kažem svojoj supruzi: „Moraš da slušaš.“ Neko mora da ima poslednju reč u porodici, i to je muškarac, koji je nadređen ženi kada je reč o odgovornosti.

Da li ste to uspeli da promenite kada ste ostavili salafizam?

Da.

Imali ste kontakte sa poznatim nemačkim salafistima poput Pjera Fogela ili Svena Laua. Kakav je bio odnos prema nasilju?

To je vrlo interesantno. 2005, kada sam prešao u islam, odnosa prema nasilju nije ni bilo, na nasilje se gledalo sa prezrenjem. Samoubilački napadi su bili nešto nepoželjno. Mislim da pravi musliman nikada ne bi ubijao ljude, niti bi ubio sebe, a najmanje – nekog nevinog. A onda sam u jednom trenutku zaista naišao i na takve ljude. I smatram da danas neki 17-godišnjak koji upoznaje islam, od istih tih ljudi sada uči neki sasvim drugi islam, islam koji je mnogo militantniji i beskompromisniji. Danas neki propovednici govore drukčije nego onda. Onda su, na primer, govorili: „Braćo, idite na izbore. Glasajte za manje zlo.“ A danas isti ti ljudi kažu da je glasanje na izborima „neverno“. Znači: onaj ko demokratski glasa, postao je nevernik, jer se suprotstavio Božjem zakonu, šerijatu.

Kako ste onda videli državnu silu?

Sa 17 godina o tome nisam razmišljao. Čak se nisam mnogo bavio ni stvarima kao što su šerijat ili demokratija. Naravno, Ameriku, Evropu i Zapad sam video kao nekoga ko je umarširao u sve te arapske zemlje i tamo ubijao moju braću i sestre. Ali, o politici nisam imao pojma; sa njom se nisam suočavao, i nisam video nikakav veliki problem u tome da ovde živim kao musliman. Znači, nisam imao problem sa demokratijom. To kod nas nije ni bilo tematizovano. Ali danas – jeste. To je ta promena na koju sam mislio kada sam rekao da se na sceni nešto promenilo. To su danas za mnoge salafiste suštinske teme: šerijat, demokratija, izbori, vlade, Islamska država, kalif. Te teme su prisutne među mladima. Nama onda nisu bile važne.

Nikada niste čuli propoved u kojoj se traži da se neverncii kažnjavaju ili čak ubijaju?

Ne.

I sada je to drukčije?

To zavisi od propovednika. Formulacije su drukčije. Onda se govorilo: „Mi se distanciramo od napada.“ Danas se kaže: „Da, ali i pored toga podržavam našu braću i sestre. Zašto se Francuska, koja baca bombe na Siriju, čudi kada doživi odjek tih bombi?“ Argumentacija je, dakle, drukčija. U njoj ima mnogo više relativizacije nego nekada. Onda je bilo jasno: „Teror nema ništa sa islamom.“ Smatram da je to pogrešan iskaz. Ali on je važio. Danas ne samo što ne važi, već se mnogo više relativizuje i ulepšava. Ima sveštenika koji kažu: „Nalazimo se ovde, u Nemačkoj, na ratnom području, jer svaki poreski obveznik u krajnjoj liniji podržava rat protiv muslimana.“ I zato je svaki čovek potencijalni neprijatelj Alaha.

„Teror nema ništa sa islamom“ – kažete da danas smatrate da to nije tačno. Zašto?

Nisam rekao da to nije tačno. Rekao sam da smatram iskaz pogrešnim jer je previše jednostavno reći da nasilje, teror i tlačenje žena nemaju veze sa islamom, jer IS se poziva na iste izvore kao i miroljubivi muslimani. To znači da u spisima postoje kontroverzna mesta na koja danas moramo kritički gledati. Znači – to su slova koja mogu da se zloupotrebe, a za to i daju povoda. Na primer, kada u Kuranu pročitate mesto gde piše: „Gonite nevernike i ubijajte ih gde god ih zateknete“, imate i stihove koji slede: „Ali i praštajte! Ako oni polože oružje, položite i vi vaše!“ Ti redovi ostavljaju mnogo mesta za interpretacije i zloupotrebe. Isto tako mislim da je pogrešno reći: „Islam je za sve kriv“ i „islam je vera spremna na nasilje“. To je takođe previše pojednostavljeno.

Kada je došao preokret? Kada ste se oprostili od salafizma?

O tome sam počeo da razmišljam 2010. A trenutak kada sam rekao: „Više nisam salafista“ došao je 2013. Bio je to dug proces, jer prelazak u salafizam se ne odvija preko noći, baš kao što ni neko ne može ujutro da ustane sa ukrućenom desnom rukom i kaže: „Sada sam nacista.“ To su stvari koje dugo sazrevaju. Isto kao što i njihovo odbacivanje mora dugo da sazreva. Mnogo godina sam imao isti input. Moja slika sveta se promenila. Moj sistem vrednosti se promenio. To nisam mogao tek tako da odbacim. Počelo je tako što nisam više mogao da prihvatim to crno-belo razmišljanje, nisam više hteo da stavljam ljude u fioke samo na osnovu njihove vere. Došao je i trenutak kada sam rekao: „Hoću da živim svoj život. Hoću da budem individualan. Da imam sopstveni identitet, nezavisno do toga šta kažu preci, nezavisno od toga šta nas uče ona slova.“ To je bilo 2013. I posle toga su usledili dalji procesi. To se nikad ne završava. Mi smo u stalnom razvoju.

Zašto ste ostali verni islamu?

Šta znači „ostati veran“? Danas kritikujem mnoga mesta, ali to je i dalje religija koja najbolje opisuje sliku Boga kakvu sam imao još kao dete. I zato, kada se sada molim, molim se muslimanski ili islamski, da tako kažem, ali ne pet puta na dan. Ne postim. Gledam na stvari vrlo kritički i tako ih i formulišem, kritikujem sliku žene i poligamiju. To ne može bezuslovno da se nazove „vernošću“.