Nemački katolicizam poslednjih dana gleda u ponor. Tzv. „Sinodalni put“, pokrenut 2019. u cilju obuzdavanja ogromne krize izazvane skandalom oko seksualnog zlostavljanja, je u krhotinama. To se pokazalo na četvrtoj Skupštini biskupske sinode.

Šta se to dogodilo u dvorani „Harmonija“ kongresnog centra Frankfurtskog sajma? Trebalo je da 230 delegata, uključujući i 69 biskupa, glasaju o temeljnim smernicama za obnovu seksualnog morala. Između ostalog, bilo je reči i o priznavanju homoseksualnosti i transseksualnosti, o kontracepciji i korišćenju pilula, odnosno kondoma, što je prema crkvenom nauku zabranjeno. Ali i o samozadovoljavanju i uživanju u seksualnosti i vezama.

Te temeljne smernice dovode u pitanje neke stvari koje je Katolička crkva uklesala u kamen tokom proteklih 50 godina, nešto što je izgleda postalo važnije od bilo koje duhovne rasprave o Božijim pitanjima. I kad je odluka pala, postalo je jasno da je iznenađujuće veliki broj biskupa na tajnom glasanju rekao „Ne“.

Policy paper umjesto reformi

Nisu poznata imena biskupa koji su onemogućili neophodnu dvotrećinsku većinu kojom bi se izglasala odluka o novom „Sinodalnom putu“. Oni su uništili poslednje ostatke nade u promenu za koju su se naročito angažovali mlađe katolkinje i katolici, oni predani reformama.

Pred ponorom – to je stanje Katoličke crkve u Nemačkoj ovih dana. To što u Frankfurtu nije bilo dalje eskalacije najviše je zaslužan predsedavajući Nemačkoj biskupskoj konferenciji, biskup Georg Becing. On je iza zatvorenih vrata stalno podsticao biskupe na glasanje.

Delegati su usvojili načelni dokumenat o ulozi žena u crkvi, tekst o preispitivanju i novoj oceni homoseksualnosti i odluku o učvršćivanju Sinodalnog veća laika i biskupa. Svaki elemenat – koji je do sada uglavnom postojao u vidu pisma o namerama ili predloga – i pored svega, za katoličke prilike bio je revolucionaran.

To se odnosi i na pitanje Sinodalnog veća. Za ljude van Crkve to pitanje možda i nije posebno uzbudljivo, ali iza toga stoji mnogo više, jer se radi o podeli vlasti. Ako nešto još može da spasi proces dijaloga i razmene mišljenja, onda je to upravo: više iskrenosti, više kontroverzi, više napetosti i spremnosti da se sve to izdrži.

Taj nemir i traženje orijentacije stoji iza pitanja o važnosti crkve za današnji svet. Pri tom je jasno da samo reči tu više ne pomažu. Crkva bolno radi na promenama. To je jasno pokazao „Sinodalni put“ proteklih dana u Frankfurtu.

„Iznošenje tradicije na videlo“

Bilo je uznemirujuće doživeti koliko se čitav niz biskupa nije pronašao u načelima „Sinodalnog puta“. A možda i ne žele da se pronađu. Biskup Ahena Helmut Dizer to je najbolje opisao. On je sebe, kako je rekao, smatrao konzervativnim, jer je tradiciji želeo da „podari sjaj“. Ali „konzervativna struja ovde ne radi dovoljno dobro svoj posao i upada u polemike, samorefleksije, kašnjenja, odlaganja. To nije dovoljno da se nešto uradi“, rekao je biskup Dizer.

Na osnovu toga može se naslutiti šta se može očekivati u završnoj fazi „Sinodalnog puta“ u martu 2023, a zatim i u raspravama na svetskom nivou 2023. Jer, u jesen sledeće godine, Svetska biskupska sinoda u Rimu baviće se pitanjima reforme Rimokatoličke crkve.

Poziv na reformu sada je globalan. Sve je prigušenije ogovaranje onih koji nemačke katolike iz zemlje reformacije smatraju poludelim revolucionarima, jer - slična razmišljanja, želje i zahtevi sada sve više dolaze i iz drugih zemalja i sa svih kontinenata.

Sledeća, 2023. godina, biće odlučujuća za Katoličku crkvu u Nemačkoj i u čitavom svetu. Ili će crkva i njena velika većina imati hrabrosti da se prilagode modernim vremenima – ili neće.

Ako to ne bude slučaj, Crkva više ne bi smela da se predstavlja kao da joj je na srcu spasavanje svih njenih vernika. Ne bi smela da se pravi da želi da ljude povede sa sobom i da je „hodočasnica Božijeg naroda“, nešto poput „crkve u pokretu“.

Frankfurt je, kako se moglo naslutiti tokom sati provedenih u ponoru rasprave, možda bio poslednja prilika da crkva u Nemačkoj pokaže koliko je hrabra. Krajnje je vreme da se to desi.