Ako ima išta dobro u teškim povredama srpskog reprezentativca Nevena Subotića – najpre je kidao ligamente kolena, a onda mu je odstranjeno jedno rebro – onda je to što ima više vremena za rad svoje fondacije koja se bavi uvođenjem čiste vode i sanitarnih čvorova u najsiromašnijim delovima Afrike. O radu te fondacije (nevensuboticstiftung.de), koju je fudbaler Borusije Dortmund osnovao 2012, razgovarali smo sa njim u petak u živom prenosu putem Fejsbuka. Neven je bio hrabar i pristao da govori na srpskom, tu i tamo se pomažući nemačkim ili engleskim. Intervju su pratile desetine hiljada ljudi, a za one koji su ga propustili, evo tekstualne verzije:

DW: Nevene, šta konkretno radite u Etiopiji?

Neven Subotić: Sad moram malo da razmišljam. Oni koji me znaju, znaju da ne pričam često naš, jugoslovenski jezik. Bitno je da radimo u najsiromašnijem delu sveta. Hoćemo da ljudi tamo, baš kao i ovi koji nas sada gledaju na Fejsbuku, imaju čistu vodu za piće, toalete koji mogu da se zatvore. To je na našem svetu još uvek veliki problem. Fakt je da svaka treća osoba na svetu nema sanitarni čvor, svaka deseta osoba na svetu ne može da pije čistu vodu. To znači da je pred tim ljudima svakog dana veliki izazov, da idu recimo po šest kilometara da bi doneli vodu za sebe i svoju familiju. To ih nekada košta do šest sati vremena dnevno. Mi hoćemo da taj put bude maksimalno 15 minuta, da vreme i energiju koja im odlaze na uzimanje vode iskoriste za obrazovanje.

Nevene, ljudi tvojih godina se danas uglavnom ljute zbog pametnih telefona koji eksplodiraju. Zadnja stvar koja ih muči je sanitarni čvor u Etiopiji. Kako si ti uopšte krenuo sa tim angažmanom?

Uvek mi je bilo bitno da ne posmatram sebe kao nekog ko se rodio u jednom selu, jednoj zemlji, sada živi negde drugde pa kao mora da napravi odluku u kojoj zemlji će da se angažuje i kojoj zemlji želi napredak. Uvek mi je bio bitan celi svet, i kako zajedno funkcioniše. Bitno mi je da pomognemo ljudima, posebno deci, koji žive najteže na svetu. Tako smo stigli do Etiopije. Ona kao zemlja napreduje poslednjih deset godina, ali mi nismo u gradovima gde je industrija, gde najviše ljudi živi. Mi smo na selu gde nema ni struje i dokle ne dopiru vesti, još je veoma tradicionalno. Tu je baš najvažnije da deca idu u školu, da čuju šta se dešava u svetu, koje mogućnosti i šanse imaju za život.

Imamo i pitanja gledalaca... Kako ti je bilo u detinjstvu, to jest koliko je tvoje detinjstvo uticalo na tvoj humanitarni angažman? Vi ste ipak pobegli iz BiH zbog rata.

Mislim da je to pomoglo. Moji roditelji su devedesete godine, pre rata, otišli u Nemačku kao što sada mnogo ljudi iz Sirije pokušava da dođe ovde i napravi sebi bolji život. Mi smo tada imali težak, težak život, ali smo imali sigurnost. U Nemačkoj nije bilo bombi. Najveću pomoć smo dobili od ljudi koji su ovde rođeni, koji su znali kako ovde idu stvari, a onda je došao momenat kada smo mi bili u poziciji da pomognemo drugima. To je za nas bila velika čast. Mislim da u svetu ima dve grupe ljudi – oni kojima treba pomoć i oni koji mogu da pomognu. Ako radimo na jednom cilju, biće dobro za obe grupe. Bilo je bitno što su mi roditelji objasnili da su nama mnogi ljudi pomogli. Kada sam, sa 17 godina, postao svoj čovek, onda sam gledao šta ja mogu da uradim na svetu.

Rođen si u Banjaluci. Kažeš, ključno je vaspitanje, ono što si naučio od roditelja.

Da, to je bio plus. Ali mislim da je još bitnije što sam, kada sam odrastao, dobio priliku da pomognem u jednom domu za siročad. To je bila velika čast i sreća, i za mene i za decu. Ta deca nisu imala šansu da ih posle škole sačekaju tata i mama i da zajedno večeraju, da popričaju. Oni su svakog dana išli u dom, po njih deset ili petnaest. Zato što su bili po tome malo drukčiji, druga deca u školi nisu bila tako povezana sa njima, možda su imala osećaj da ovi nisu dovoljno dobri. Ali to nije istina, ja sam ih upoznao i oni su posebni kao i drugi ljudi. Treba ih poštovati. Sa 17, kad sam bio igrač Majnca, išao sam sa tom decom na igralište za fudbal, a onda su prilazila i druga deca koja ranije nisu htela da igraju sa njima, hteli su i oni da budu sa nama. To vreme je i za mene i za tu decu bilo velika sreća. Onda sam tako radio, pa je došao drugi, treći, peti projekat, bilo ih je u jednom momentu i previše i imao sam naporne dane. Dan je dug, problemi na svetu su veliki, ima ih gde god pogledaš: u Dortmundu, Nemačkoj, Evropu, Bosni, Srbiji, Siriji, svugde. Onda je trebalo doneti odluku i ja sam se odlučio za ovu fondaciju.

Evo još jednog pitanja... gledaoci znaju da si povređen i da ne igraš za Borusiju, ali pitaju kada ćemo te opet gledati u dresu Srbije.

To je dobro pitanje, videćemo kakva će biti budućnost. Najbitnije je da se oporavim. Ovde u Dortmundu imam tešku situaciju, prošle godine sam igrao samo deset utakmica. Ako hoću da ponovo budem dobar, treba prvo da pronađem neko mesto gde mogu da igram.

Intervju možete pogledati na našoj FB strani: https://www.facebook.com/dw.srpski/videos/10154820568933646/