Sadam Husein nikada nije voleo šiite. Ni kao dečak u Tikritu, dok je slušao ružne priče o njima. Stariji su stalno govorili kako su šiiti potencijalni izdajnici zemlje i kako su odaniji Iranu - najvažnijoj šiitskoj državi u regionu, mnogo više nego sopstvenoj zemlji, Iraku. 1980 godine, kada je Sadam poveo Irak u osmogodišnji rat protiv Irana, morao je da se soči s tim da su se neki šiiti podigli protiv njegovog režima. To je bila predigra za otvorenu pobunu koju su izveli u proleće 1991, nakon Sadamove bezuspešne invazije na Kuvajt. Amerikanci su šiite ohrabrili na ustanak.

Kada je Sadam, željan osvete, poslao vojsku u šiitske gradove na jugu Iraka, tadašnji američki predsednik Džordž Buš je odlučio da ne interveniše. Po naređenju Sadama Huseina desetine hiljada šiita, su ubijeni, proterani ili im je oduzeta imovina. To se dešavalo sve do američke invazije na Irak 2003. godine, koja je za šiite predstavljala oslobođenje.

Potpuno rehabilitovanim su se osetili 2006. godine, kada je njihov čovek, Nuri al-Maliki, preuzeo funkciju premijera Iraka. Čim je došao na vlast, Maliki je počeo da se obračunava sa sunitima i da ih guši. Oni nisu znali kako da se brane, već su zaštitu potražili najpre u redovima ekstremista Al Kaide a kasnije i takozvane "Islamske države" (IS). IS-džihadisti su postali toliko moćni i jaki, da su u leto 2014. brzo osvojili milionski grad die Mosul na severu Iraka - što je bio ogroman šok za celu zemlju.

Mračni izgledi

Šiiti su reagovali tako što su osnovali "Jedinice narodne mobilizacije". Sada su te jedinice, zajedno sa iračkom vojskom krenule na Mosul, kako bi proterali IS. Oni to ne rade samo u korist države Iraka već i zato - a možda pre svega - kako bi povećali svoj uticaj u područjima naseljenim pretežno sunitima.

Ova duga istorija nasilja ukazuje i kakva bi mogla biti budućnost Iraka, naime jako loša. Brigade koje su šiiti poslali u borbu za Mosul, nisu ni malo manje mračnije od brigada IS. I njihove zločini, počinjeni nad sunitskim civilima, slični onima koje čine pripadnici Islamske države.

Prijatelj-neprijatelj

Obe grupe, sunitski džihadisti i šiitska paravojska čine sve kako bi i u budućnosti opravdali logiku politički  krajnje zloupotrebljene religije. Irak je školski primer za to kako dugotrajno nasilje određuje ponašanje civilnog društva. Najpre smrtonosni režim Sadama Huseina sa stotinama hiljada žrtava, potom invazija SAD 2003. i dugogodišnje borbe koje su usledile. Sve to je brutalizovalo većinu iračana, navelo ih da razmišljaju po šemi prijatelj-neprijatelj duž linije podele an sunite i šiite.

Pritom se uglavnom zaboravlja da je tamo, gde sada marširaju odredi smrti, do pre pola veka cvetao politički spektar u kojem su bile zastupljene sve političke boje i nijanse bez obzira na veru - posebno crvene, koja je boja komunizma. Njemu je bilo naklonjeno pre svega mnogo šiita. Takvo šarenilo sada je prošlost.

Vera ogrezla u fundamentalizam

Brutalizovano društvo igra na kartu odgovarajućih ideologija, u ovom slučaju fundamentalistički interpretirane vere, isprepletene fantazijama uništenja. U to ime igra se na poslednju kartu i odbacuje svaki kompromis.

Mi ili vi! To je logika onih, koji iz istorije i sadašnjeg trenutka u kojem se nalazi njihova zemlja, izvlače zaključak po kojem je politika borba za sve - a svaki kompromis znak slabosti.

Ratnici su krenili na Mosul. Oni neće izvojevati mir, sve dok ne budu imali volje da se nakon vojnog pohoda stave pred puno veći izazov stvaranaj nove političke kulture. Bio bi to najveći trijumf Iračana, koji bi se osetio daleko van granica zemlje.