Ulicom Šona Mekdermota u Dablinu je 1979. godine prolazio papa Jovan Pavle II. Nije zastao pred starom zgradom viktorijanskog stila. Ta zgrada je samo jedna od mnogih takozvanih Magdalenskih vešernica ili domova u kojima su žene koje bi Katolička crkva smatrala bludnicama bivale zatočene i primoravana da u robovskim uslovima rade kao pralje. Papa verovatno nije ni znao šta kriju zidovi od tamne fasadne cigle – vešernica je „radila" sve do 1996. i poslednja je koja je zatvorena u čitavoj zemlji.

Decenijama je to bila neupadljiva dablinska zgrada, ali je u poslednjih dvadeset godina svojevrsni spomenik i opomena na brutalni odnos crkve prema ženama u Irskoj koji je potrajao skoro do kraja 20. veka. Zgrada je sada u posetu grada Dablina, a gradsko veće namerava da to zemljište ustupi za izgradnju stambenog prostora. No žene koje su preživele torturu i aktivisti traže da se ovde ništa ne dira dok ne bude izgrađen prikladni spomenik ili memorijalni centar.

Da se ne zaboravi

Lokalni većnici su pre nekoliko dana doneli hitnu odluku da zaista zaustave prodaju, ali i naložili potragu za eventualnim neobeleženim grobovima. Naime, početkom meseca je u varoši Tuamu na zapadu Irske otkrivena masovna grobnica u septičkoj jami – tu su časne sestre iz doma u kojem su držale mlade majke bacale bebe i fetuse. Istražitelji su prebrojali ostatke oko 800 tela. Sada u Irskoj postoji strah da bi ovo mogao da bude samo vrh ledenog brega i da se leševi možda kriju po podrumima bivših Magdalenskih vešernica.

Gradsko veće Dablina se zato ne igra sa ovom temom. U jednom saopštenju je rečeno da još nema konkretnih planova za prodaju objekta u Ulici Šona Mekdermota, ali da će grupe žena koje su preživele torturu svakako biti upoznate i konsulatovane oko planova. Što se tiče spomenika, Veće je „veoma otvoreno za sve predloge za prigodan spomenik i to će biti uslov za svakog kupca".

Ali gradski odbornik Geri Genon, koji je podneo predlog da se prodaja objekta stavi na led, misli da to nije dovoljno. „Mislim da je pogrešno predati jedinu vešernicu koja je u posedu države u ruke privatnika", kaže on za DW. „Kao da ćemo sravniti zgradu sa zemljom i zaboraviti da se išta desilo." On bi voleo da se zgrada pretvori u obrazovni centar gde javnost može da sazna detalje o zlostavljanju žena u crkvenim institucijama u celoj zemlji. „Ako zaboravimo na ovo za dvadeset ili trideset godina, biće to loše za ovo društvo."

„Ako bih izgubila čarapu…"

Zgrada je bila tek delić razgranate mreže vešernica koju su vodili redovi Katoličke crkve u Irskoj tokom 19. i 20. veka. Između 1922, kada je Irska postala nezavisna, i 1996. kroz ove „institucije" je prošlo 10.000 devojaka i žena. Neke su bile žrtve silovanja, neke su tamo smestili sudovi, druge su postale majke bez braka ili su ih u drugim institucijama smatrali „problematičnim".

Recimo Lusi, koja je 2013. ispričala istoričarima svoju priču. Kao dete su je seksualno zlostavljali otac i starija braća, a u vešernicu u Dablinu smestila ju je socijalna služba. Baš one 1979. godine, dok je papa prolazio ispred, Lusi je deset sati dnevno ribala podove i prala gomile veša. Časne sestre su svaku grešku kažnjavale batinama. „Ako bih izgubila čarapu, prebili bi me na mrtvo ime", kaže Lusi.

Devojke su bile uvek zaključane, a dvorište opasano bodljikavom žicom. Izlazilo se samo jednom sedmično sa časnim sestrama – u nabavku. Kada god je neko bio u poseti, časne sestre su se trudile da sve izgleda doterano i uljudno. Lusi je pokušala da se ubije tako što je ispila dve boce leka za kašalj. Preživela je. Konačno je pobegla kada su vrata slučajno ostala otvorena.

Krivica države

Iako su vešernice pripadale katoličkim redovima i država je imala svoju mračnu ulogu, kaže Mejv Orurk, pravnica koja se bori za punu istinu o zločinima. Jer, kako kaže, Magdalenske vešernice su često pobeđivale na državnim tenderima s obzirom da su nudile najniže cene – jer radnu snagu nisu plaćale. Dokumenti tako pokazuju da je upravo vešeraj iz Ulice Šona Mekdermota imao ugovor o pranju rublja sa rezidencijom irskog predsednika. „Država im je davala posao iako je znala da tamo žene nisu plaćene", kaže Orurk. Štaviše, zakon o zapošljavanju iz 1936. ciljano je propisao da redovi časnih sestara nisu dužni da uopšte plaćaju radnike.

Premijer Enda Keni se zvanično izvinio žrtvama 2013. Načinjen je plan prema kojem je Irska do danas žrtvama platila desetine miliona evra, ali nijedan od četiri katolička reda koji je učestvovao u zlostavljanjima nije uplatio ni cent u odštetni fond.

Orurk smatra da je država još dužna – pre svega da ne preda prostor poslednje perionice u Dablinu u privatne ruke. „Država može da pokuša da se iskupi tako što će poslušati šta o tome kažu magdelenske žene", kaže ova advokatica. „Jer ove žene su u prošlosti bile ućutkivane i stigmatizovane. Ključno je da im sada poručimo da želimo da upravo one odluče kako Irska treba da se seća njihove patnje."