Skoro celu godinu nakon početka rata, bugarski političari vagali su na koju će stranu. Simpatije su mahom bile na strani Rusije, Engleske i Francuske – tokom 1914. se od bugarske opozicije moglo čuti da su nacionalni interesi zemlje upućeni na uspehe Antante. Istovremeno Francuska odbija bugarski zahtev za kreditom dok se nemački bankarski koncern pokazuje spremnijim da pošalje novac Sofiji – odobren je kredit od 500 miliona rajhsmaraka. Ipak, do kraja 1914. ni Antanta ni Centralne sile nisu preduzele konkretne korake da pridobiju Bugarsku za saveznika. Po stupanju Osmanlijskog carstva u rat na strani Nemačke i Austrougarske, pozicija Sofije drastično se promenila – sada je Bugarska ležala u centru zbivanja. Diplomatski pritisak je rastao i maltene svodio na „ko da više“. A više je nuđeno iz Berlina – Bugarska bi odmah dobila ceo srpski deo Makedonije kao i veliki deo centralne Srbije i korigovanje granica prema Osmanlijskoj imperiji. Vođena idejom o nacionalnom ujedinjenju Bugara, vlada premijera Radoslavova u septembru 1915. pristupa paktu sa Centralnim silama, a 14. oktobra objavljuje rat Srbiji.

O Bugarskoj pre, tokom i posle rata razgovarali smo sa istoričarem Dimitrom Stojanovićem, odgovornim urednikom magazina Leuropeo na bugarskom jeziku.

DW: Koja je zvanična bugarska verzija o događajima koji su doveli do početka Velikog rata?

Dimitar Stojanović: Zvanične verzije se često menjaju na temelju političkih i nacionalnih potreba. Zbog toga ja radije govorim o objektivnoj nego o zvaničnoj verziji. Prvi svetski rat je rezultat permanentnog svojstva ljudske prirode – nezasitosti. Imati više nego drugi i tako u nedogled. Takva vrsta gladi ne miruje, ona guta sve što joj je na putu. Zbog toga se ne može razlikovati ko je više, a ko manje kriv. Krivi su apsolutno svi. Tek mnogo kasnije istorija, ta proračunata bludnica, leže u krevet samo sa pobednicima.

Ima li danas različitih mišljenja ili novih verzija?

I za najmanji kamičak evropske teritorije naći ćete pet onih koji tvrde da je to njihovo vlasništvo. Zbog toga postoje konstantne razlike u mišljenjima oko svega, ne samo oko ovog pitanja.

Mišljenja se uglavnom sukobljavaju oko početka rata, odnosno krivice. Može li Nemačka da se označi izvornim krivcem?

Apsurdno je kretati od pojedinačne krivice kada se radi o Prvom svetskom ratu. To važi i za Nemačku, koju mnogi vide kao generalnog krivca za sva zla 20. veka. Upravo takvi stereotipi su doveli do još sumornijeg Drugog rata – on je direktna posledica potresnog nedostatka pravednosti nakon Prvog rata. Jedino je izvesno da pobednici pišu istoriju. Kada je već tako, pobednici bi trebalo da preuzmu i odgovornost za istorijske posledice.

Da li i nekadašnji nemački saveznici – poput Bugarske – pokušavaju da svu krivicu pripišu Nemcima?

Svakako postoje takvi pokušaji da se pobegne od sopstvene odgovornosti za odluke koje su donete samostalno. Kada odabereš neku stranu u konfliktu, onda moraš da imaš na umu da je to možda i gubitnička strana. Ako to ne učiniš, onda nisi zreo za čitavu igru. Bugarska, recimo, u Prvom svetskom ratu bira nemačku stranu iz pragmatičnih razloga koji imaju veze sa nacionalnim ambicijama. Upravo zato se krivica u Bugarskoj ne pripisuje Berlinu nego ovdašnjim državnicima koji su napravili strateški pogrešan izbor i odveli zemlju u nacionalnu katastrofu. Države drugog bloka, koje su iz rata izašle kao pobednice, padaju u još žešću samoobmanu – još su sklonije da pripišu krivicu drugima, pobeđenima, kao da se to razume samo po sebi.

Kako se ovde tumači uloga Srbije i pucanja Gavrila Principa u Sarajevu?

Srbija je bila samo pijun na globalnoj šahovskoj tabli, na kojoj su i mnogo jači igrači. Pijuni su i Bugarska i Grčka, kao i druge male evropske države. Namerno kažem evropske, jer Prvi svetski rat je, uprkos svemu, uglavnom evropski rat. Meni deluje neozbiljno kada se Srbiji pripisuje posebna uloga, čak i u kontekstu sarajevskog atentata. Rat bi bez sumnje izbio i sa nekim drugim povodom.

Vidite li dvosmernu vezu između krvavog raspada Jugoslavije i događaja koji su doveli do početka Velikog rata?

Definitivno. Ali ne bih voleo da odgovaram bukvalno jer osećam duboko gađenje prema stereotipima. Balkanske zemlje – posebno Srbija – kao „evropsko bure baruta“. Rumunski Cigani. Bugarske prostitutke. Turski gastarbajteri. Bez obzira da li se radi o prošlosti ili sadašnjosti, kada se u opticaju nađu stereotipi, tu svaki suvisli razgovor gubi smisao. I još važnije – gubi se smisao neophodnog dijaloga o našoj zajedničkoj evropskoj budućnosti.

Da li takva debata vodi razjašnjavanju nemačke uloge u Prvom ratu i reviziji istorije?

Izvanredno je važna svaka debata, svaki dijalog o istorijsko-nacionalnim pitanjima koja nas razdvajaju. Svaka takva debata je terapija u kojoj se razaraju međusobne predrasude. Jednom imenovan, svaki strah postaje manji. A što se tiče istorije – ona se sada, u ovom trenutku, prepravlja.

Objektivna panevropska istorija… Da li je tako nešto uopšte moguće?

Zajednička i, posebno, objektivna evropska istorija je utopija u duhu Furijea. Jer pod oblandom našeg krhkog međusobnog razumevanja kriju se desetine još nezaceljenih rana koje smo naneli jedni drugima tokom vremena. Ali to nikako ne znači da ne treba svakodnevno zajednički raditi. Koliko god da je moje principijelno neslaganje sa Marksom, sa jednim delom njegovog učenja sam saglasan: jednom će uvećani kvantitet sigurno prerasti u kvalitet. Tada će i jedan projekat poput Evropske unije imati sigurnu sadašnjost i predvidljivu budućnost. A to je od životnog značaja za sve nas.

Intervju: Mirela Ivanova, Sofija / nr
Redakcija: Jakov Leon