Previše je dana o kojima, kada prođu, ne znamo ništa. Zato se radujem danima za pamćenje. Tako ja vrlo dobro pamtim gde sam bio 26. januara 1984. Zagrljen sa jednom vižljastom crnkom prelepe svilenkaste grive plesao sam pod kupolom beogradskog Sajma uz stvar: Same Old Blues. Oko mene sedamdesetak hiljada ljudi. A na bini njegovo veličanstvo Erik „sporoprsti“ Klepton. Bluz je tada bio deo mog života. Na Mašincu sam sa istom onom lepoticom odlazio na bluz večeri, da slušam beskonačne gitarske tužbalice beogradskog benda Point Blank, osećajući da one pričaju i našu priču. Jer svi smo katkad u duši crni robovi.

Beograđanin Boris Rabrenović je te januarske večeri kada je Klepton rifovima upisivao blistavi trag u mom sećanju imao osam godina. Gitaru će uzeti u ruke tek pet godina kasnije. Njegov stariji brat ga je upisao na kurs gitare kod Radomira Mihajlovića Točka. Možda je samo čovek koji je odsvirao Šumadijski bluz mogao uspešno u Borisu zasaditi pelcer budućeg Duldung bluesa. Točak je, kao i Boris koju deceniju kasnije, gitarom umeo virtuozno prepričati sav ljudski bol pretačući ga u muzičku radost.

Na pragu novog milenijuma, godine 2000. Boris odlazi u Nemačku da nastavi studij istorije umetnosti i istočnoevropske istorije. Od 2003. sa bratom Dankom svira u bendu „Trovači“ – najuspešnijem postjugoslovenskom novotalasnom bendu sa Zapada. Četiri studijska albuma i 350 koncerata, kasnije Boris na jednoj žurci u Kelnu prvi put čuje glas romskog pevača Zorana Jankovića, koji nastupa sa sinom i unukom. Čovek rođen u Beogradu, odrastao u Pirotu, sa tamnim bluzom u glasu poput Šabana Bajramovića, inspiriše Borisa. Naime, Zoran je “duldungaš”. To znači da mu u pasošu već dve godine stoji Duldung, u prevodu – trpljenje. Nemačka trpi Zorana. A može ga izbaciti svakog trenutka.

Onaj ko nikada nije bio u predsoblju neke zemlje ne zna šta znači ta vrsta neizvesnosti. Na životnu priču kolege Boris odgovara pesmom Duldung blues. I u njoj se kristališe sve ono što je u temelju osećanja sveta neprivilegovanih ljudi – želja da se živi, bojazan da tu života nema. I volja da se pesmom to kaže.

Borisovu ideju prihvata muzička družina iz Porajnja. Nišlija Peđa Avramović, i sam vrsni džez muzičar, stavlja na raspolaganje svoj kelnski Mediapark Studio. Bubnjar Trovača Aleksandar Glišić snima izvrstan spot. Sve to pro bono. Profesionalno obavljen muzički posao za nula evra!

Tako je slučajan kelnski susret dva čoveka rođena u Beogradu stvorio nešto što se više ne snima ni južno ni severno od Alpa – autentičan, pravi, rasni bluz sa balkanskom notom.

Mene je ova stvar još pri prvom slušanju vratila u ono januarsko veče pre trideset i tri godine, kada sam mislio da je kupola Sajma u Beogradu – kupola svemira. Jer mi je uživo svirao Klepton dok mi je u naručju bila jedna beogradska studentkinja koju sam samo ja zvao Lori. Dakle, momci, hvala vam na tome.