Bitka za grad Ipr na severozapadu Belgije trajala je danima i nije delovalo da će Nemci ili s njima sukobljeni Francuzi da okončaju skoro ovu borbu u svoju korist i da se ušetaju u grad. Ko zna koliko bi to još trajalo da 22. aprila 1915. godine Nemci nisu odlučili da isprobaju jedno novo oružje – otrovni gas. Kada je vetar u jednom trenutku počeo da duva prema drugoj strani, prema rovovima u kojima su bili francuski vojnici, kroz vazduh su poletele boce s ukupno 180 tona hlora. Ubrzo se na suprotnoj strani stvorio oblak žute boje. Bio je to početak užasa koji nije promenio samo tok ove bitke.

Francuzi su, crveni u licu, počeli da beže iz rovova, gušeći se u vlastitom kašlju, gotovo potpuno slepi, bez ikakve orijentacije. Te noći se ugušilo oko 3.000 vojnika. Njih 7.000 je doduše uspelo da preživi, ali sa povredama koje su osećali do kraja života. „Te noći, nauka je izgubila svoju nevinost“, kaže istoričar nauke Ernst Peter Fišer. Do tada se ona nalazila u službi čoveka, njegovog razvoja i poboljšanja životnih uslova. „Tada je nauka po prvi put stala u službu uništenja ljudskih života“, dodaje Fišer.

Dobitnik Nobelove nagrade za hemiju

Onaj koji je po prvi put stavio hlor u službu jedne ratne strategije je jedan nemački hemičar – Fric Haber. Njemu je, kao naučniku, itekako bio poznat učinak hlora, snažnog otrova koji iritira i uništava disajne puteve, izaziva gušenje i kašalj, te na kraju dovodi i do smrti. Osim toga, hlor je bio izuzetno jeftin, budući da je kao jedan od nusproizvoda hemijske industrije važio za otpad koji postoji u velikim količinama.

Fric Haber je u istoriju ušao kao prvi naučnik koji je svoje znanje potpuno podredio vojsci i njenim potrebama i ciljevima. Nakon „uspeha“ koje je njegovo oružje doživelo kod Ipra, Haber je unapređen u čin pukovnika. Njegov je slogan glasio: „U miru, u službi čovečanstva, u ratu – u službi otadžbine!“, citira Fišer ovog nekadašnjeg vođu hemijskog odeljenja pri ondašnjem Pruskom ministarstvu rata. „To je bilo sasvim drugačije vreme. Svi su pokušavali da pronađu neki otrovni gas koji bi mogli da iskoriste u vojne svrhe. No, to je uspelo samo Nemcima. Oni su jednostavno bili bolji – iako u ovom slučaju biti bolji, zapravo znači biti lošiji“, objašnjava Fišer.

Napad kod Ipra je već 1915. godine bio ratni zločin. Naime, haška konvencija iz 1907. godine još tada je zabranjivala upotrebu i primenu „otrova ili otrovanog oružja“. Uprkos tome, Fric Haber je tada postao uzor i to ne samo Nemcima. Neposredno nakon ove bitke počela je grčevita borba za najbolje naučnike koji je trebalo da razviju novo hemijsko oružje. „Svaka zemlja u to vreme je želela da u svojim redovima ima pametnog, hrabrog i ambicioznog hemičara kao što je bio Haber“, kaže Fišer. A da stvar bude još bizarnija, po završetku Prvog svetskog rata 1918. godine, upravo je Fric Haber bio dobitnik Nobelove nagrade za hemiju – doduše, ne za otkriće primene otrovnog gasa, već za otkrića na polju sinteze amonijaka.

Nemci nisu bili jedini koji su tokom Prvog svetskog rata koristili hemijske otrove. Njih su na prvoj liniji fronta primenjivali i Francuzi, kao i Britanci. Otrov kao takav, međutim, ipak nije imao uticaj na ishod rata. On nije mogao da se koristi svaki put, već samo kada su to dopuštale vremenske prilike.

Dobitak za industriju

Pa ipak, u Prvom svetskom ratu započeo je sasvim novi razvoj čiji je glavni pokretač bila upravo Nemačka. Fric Haber nije samo stvorio molekularne preduslove potrebne za korišćenje hlora u ratne svrhe, već je vrlo dobro znao da iskoristi i svoje veze s industrijom. Tokom Prvog svetskog rata, nemački hemijski koncern BASF proizvodio je u velikim količinama otrovne gasove, a u njegovom upravnom odboru nalazio se upravo Haber. On se na ovom položaju nalazio i 1925. godine, kada je pod okriljem BASF nastao i koncern IG-Farben, koji će nekoliko godina kasnije da započne proizvodnju ciklona B.

Od ovog gasa će u koncentracionim logorima stradati milioni ljudi. Ova činjenica uspela je da uzdrma i samog Habera, budući da je i sam bio Jevrej. „On je tragična ličnost. Haber je otišao u Englesku 1933. godine. Isterali su ga iz Nemačke, iz domovine u čiju službu je stavio svoje celokupno znanje“, kaže Fišer.

Crvena linija

Vratimo se nazad u Prvi svetski rat. Tada je na ratištima od hemijskog oružja stradalo ukupno 90.000 vojnika. Jedan milion je bio dodatno povređen usled trovanja plinom zbog čega su mnogi od njih preminuli u godinama nakon rata. Društvo naroda, kojem je pripadala i Nemačka, potpisalo je 1925. godine Ženevski protokol o zabrani korišćenja otrovnih gasova u ratovima.

Uprkos potpisima vlada, istraživanja na ovom području su trajala i dalje – uglavnom pod maskom naučnog traganja za što boljim pesticidima. I sam ciklon B bio je registrovan, ali i korišćen kao sredstvo protiv raznih štetočina. Slično je bilo i s otrovom agent oranž, kojeg su Amerikanci koristili tokom rata u Vijetnamu – i ovaj se otrov zapravo koristio kao sredstvo protiv štetočina, a kao takvog su ga koristili i Amerikanci. Njihova namera je navodno bila uništenje zelenih površina u Vijetnamu, trovanje tla. Posledice ovih napada vegetacija, životinje pa tako i ljudi, osećaju i dan-danas.

Sada se čeka izveštaj kontrolora Ujedinjenih nacija, koji treba da odgovore na pitanje – da li je u blizini Damaska upotrebljeno hemijsko oružje. Iako stručnjaci nemaju mandat da tvrde koja je strana koristila bojne otrove, jasno je da bi samo njihovo prisustvo značilo podizanje užasa na viši nivo. „Sa otrovnim gasom možete da radite šta god želite. Njime pogađate sve i svakog koji se nalaze u ciljanom području. Korišćenjem hemijskog oružja se zaista prelazi poslednja, crvena linija. Tako rat postaje još stravičniji i nečovečniji nego što je to inače“, zaključuje Fišer.

Autorke: Sara Judit Hofman / Željka Telišman
Odg. urednik: Nemanja Rujević