Uvek kada me put nanese u Boku, u meni počne da se odmotava film sa prizorima iz proteklih decenija. Pre ili kasnije iskrsne i slika iz ranog detinjstva koju znaju mnogi iz moje generacije: Majka me posadila na magarca, a meni se, sudeći po izrazu lica na crno-beloj fotki sa zubastim ivicama, uopšte ne dopada takvo poziranje neobrijanom znojavom fotografu, vlasniku magarca.

Crkva na moru

Srećom, to sećanje brzo biva zamenjeno drugim: Mogao bih dugo da pričam i o izletima brodicom do Gospe od Škrpjela. Veličanstvena je pomisao da su ljudi pre pet vekova, na mestu gde je iz mora virila samo hrid, ili kako se u ovom kraju kaže – škrpjel, i gde su po predanju našli Bogorodičinu sliku, počeli da bacaju kamenje sa brodova, da bi napravili jedino veštačko ostrvo Sredozemlja, a 1630. i crkvu na njemu.

Jednog popodneva pre desetak godina na ostrvo sam dospeo sa članovima nemačke mirovne organizacije. Mirovnjaci su bili na pravom mestu jer je na ostrvu pored crkvice i Pomirbena dvorana, u kojoj se vekovima dobrom rečju blažila preka narav, ruka na kuburi ili nožu domaćeg življa.

Vodič je bio sklon izuzetno teatralnom govoru na engleskom pa je više ličio na dekadentnog engleskog aristokratu nego na potomka domaćih mornara ili ribara.

Saznali smo da muški članovi poznatih porodica Perasta na ukrašenim barkama svake godine u julu kreću ka ostrvu Gospe od Škrpjela. Oni nose kamenje sa obale. Žele da ojačaju temelje ostrva i crkve. Svaki njihov kamen bačen u more podupire građevinu njihovih predaka.

Popodne u Perastu

Boka viđena sa palube je jedno od najlepših mesta na planeti, pomišljam ploveći u susret čempresima na ostrvcetu koje je odmah uz Gospu od Škrpjela –  Sveti Đorđe.

Na ostrvu je bio benediktanski manastir i – što je još važnije – groblje za ljude iz Perasta.

Čempresi, koje su u staroj Grčkoj povezivali sa bogom podzemlja Hadom, na Sredozemlju često čuvaju groblja.  Svojom vitkom siluetom sklopljenih grana „muški čempres“ označava tugu, nadu, pijetet i – večnost.

Najpoznatija slika švajcarskog slikara Arnolda Beklina „Ostrvo mrtvih“ mogla je da bude inspirisana ostrvom Sveti Đorđe. Postoje i zagovornici teze da je slikar pronašao inspiraciju na grčkom ostrvcetu Pontikonisi. A sam slikar je kao okidač naveo jedno ostrvo sa Aragonskim zamkom u blizini Napulja.

Naravno, ja navijam za ostrvo u Boki.

Čeka me Perast. Nekoliko stotina duša – a 18 crkava, uključujući i onu najmarkantniju, Svetog Nikole, i 19 palata. Odavde potiču nadaleko čuveni moreplovci.

Na obali se izdvajam iz grupe koja se smestila u neki od rastorančića i penjem se stepenicama. I još jednim. I još jednim. Sada sam iznad najvišeg zvonika. Pogled odavde je vredan zadihanosti i znoja.

Kažu da je ilirska kraljica Teuta poslala pleme Pirasta da se naseli ovde, na mestu odakle je moguće strateški čuvati Verige, najuži deo Boke.

Odavde potiču ljudi neobična kova. Andrija Zmajević, katolički nadbiskup barski koji je pisao barokna dela ćirilicom, za sebe je rekao da je „vatreni katolik i vatreni Srbin“. U 17. veku te dve stvari u njegovom rodnom Perastu nisu isključivale jedna drugu. Iz iste porodice je i Matija Zmajević, admiral flote ruske carske mornarice. I još niz značajnih imena iz ove primorske varoši. 

Napuštam Perast sa osećanjem da iz nekog drugog vremena izranjam u plavet Boke.

Hercegova estetika

Ipak, najsrećniji sam kada se iskrcam u gradove kao što je Herceg Novi.

Šetnja do Kanli kule, koju su Turci izgradili na mestu starijeg utvrđenja, a Mleci, kao novi gospodari, preuredili, spada u rituale poseta Herceg Novom. Odatle se može osetiti magija mesta. Terase grada koje se spuštaju ka moru. Ulaz u Boku iza kojeg prestaje fjord, a počinje pravi Jadran. Krovovi, palme, rascvetalo grmlje.

Naravno, padne mi na pamet Tvrtko, kralj Srbljem i Bosne i pomoriju i zapadnim stranam, koji je u 14. veku ovde osnovao novu luku na Jadranu, da bi razbio dubrovački monopol na trgovinu solju.

Razmišljam i o čoveku koji je svojom titulom dao ime gradu – Stefan Vukčić Kosača, herceg od Svetog Save – u zapadnoj verziji Stjepan – bio je vešt vladar u delu Evrope koji su u 15. veku kao star, krti hleb komad po komad krunile Osmanlije. Njegovo pelivansko umeće geopolitičkog balansa između istoka i zapada, između pravoslavlja, crkve bosanske i katoličanstva, nije mu pomoglo da izbegne sudbinu ostalih balkanskih vladara.

Herceg od Svetog Save po kojem je nazvana i Hercegovina i njegova zimska rezidencija Herceg Novi, doživeo je godinu dana pre smrti da mu vojvodstvo padne u ruke osmanskih osvajača, na čijoj je strani bio i njegov najmlađi sin Stefan Hercegović Kosača, koji je promenio veru i postao Ahmed-paša Hercegović. Delove vojvodstva preko Neretve zaposeli su Mleci.

Kula njegovih predaka u letnjoj rezidenciji Blagaju ostaće spomenik o nedosanjanom snu nezavisne Hercegovine, od Ulcinja do Omiša, i od Konavla do Prijepolja.

Arhanđeo i pet Danica

Sa ovakvim mislima se spustim do crkve Sv. Arhanđela Mihaila. Proporcionalna, eklektički nepretenciozna, sa svime što dekorativno ima smisla, od Venecije preko Vizantije i Orijenta, a ipak samosvojna.

U njenoj senci, u lokalu Freska, na glavnom starogradskom trgu koji se popularno zove Belavista, proveo sam možda najlepše trenutke u Boki. Gde inače na Mediteranu možete da naručite domaće punjene paprike ili sirnicu, da vas okružuje vaš jezik, ali da se osećate kao na Siciliji ili na Krfu?

Hram Srpske pravoslavne crkve pod palmama iznad Jadrana – ovde se istočno hrišćanstvo vratilo svojim sredozemnim bojama i korenima. I opet pomislim na Hercega. On je bez sumnje imao oko za skoro potresnu lepotu. Blagaj i Herceg Novi su na sličan način blagosloveno antičko tlo nestvarne lepote, okupano suncem.

Mogao bih još dugo da govorim o Herceg Novom, o spuštanju starogradskim sokacima i stepenicama sve do Škvera, restorana u kojem ljuljuškanje barki u marini postaje kulisa za lepu večeru udvoje. O starinarnici u kojoj sam pronašao prsten mutnog sjaja, koji je izgubio svog vlasnika pa sam ga poneo sa sobom.

O tome kako je Aleksa Šantić opevao Boku – o čemu svedoči i jedna tabla u gradu – pa se malo ko usuđuje da je posle njega opeva. Ivo Andrić je ostavio zapis da je u Herceg Novom jednu celu bogovetnu noć u snu brojao stepenice, i nikako da ih izbroji. U ovom gradu je bio nekoliko godina najsrećniji, a potom i najnesrećniji – tu je umrla njegova voljena Milica.

Hercegnovsko šetalište „Pet Danica”, koje vodi kilometrima pored mora od Igala do Meljina, dobilo je naziv po pet mladih devojaka koje su u Drugom svetskom ratu poginule u borbi  protiv okupatora. Prezivale su se Đurović, Tomašević, Kosić, Popivoda, Bojanić. Pet Danica. Devojke koje ginu, a da ne navrše ni dvadeset.

Tužno i retko poetično ime ulice, pomislim uvek kada se nađem na Šetalištu, na mestu gde je nekada vodila pruga pa je ćiro brektao kraj mora.

Glava Svetog Trifuna

Kotorske zidine su razgovarale sa mnom, svaki put kada bih došao u grad. O čemu su mi pričale? Da je ovde, gde se susreću Orijen, Lovćen i Jadran jedno od milenijumskih urbanih čvorišta Sredozemlja. Da su se o njega otimali svi gospodari Mediterana.

Dugo bi trajalo kada bih nabrajao sve vojske i sve krune koje su ovde vladale. Zapamtio sam kao kuriozitet da je do srca grada doprla čak i Samuilova vojska. Kataro. Kraljev grad. Istok, zapad, sever, svi su se ovde uzidali.

Crkva Svetog Luke, potiče iz vremena vladavine Nemanjića. Do turskih osvajanja bila je katolička crkva, veliki priliv pravoslavnih izbeglica u grad doveo je do odluke da se u crkvi pored katoličkog postavi i pravoslavni oltar. Tako je u Kotoru iz muke rođena ekumenska praksa retka u svetu istočno-zapadnih hrišćanskih trzavica – dvooltarna crkva.

Grad je bio i višedecenijska samostalna republika. Koja se onda utapa u mletački svet. To se u šetnjama Kotorom vidi. Ne bih da hvalim ono što već stoji u svim turističkim vodičima, značaj Katedrale Svetog Tripuna je opštepoznat.

Zamišljam glavu Svetog Trifuna kako putuje iz Carigrada pre više od 1100 godina da bi joj u Kotoru sagradili kuću – ovu Katedralu.

Kako da mi ne bude simpatičan grad čiji glavni svetac jeste zaštitnik vinograda, mehandžija i zaljubljenih?

Kako da mi ne bude drag grad u kojem se, kao u Palermu, Istanbulu, Lisabonu, iznad glava turista u drevnim sokacima – suši veš.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android