Sunce sija, nebo je plavo, ali, ledeni vetar izaziva jezu - kao i pomisao na to šta se ovde dogodilo. Ovde, gde su ne tako davno, desetine hiljada ljudi bili nagurani u barake, stoje visoki dimnjaci i ostaci zidova. Beskrajne ograde od bodjikave žice presecaju ogroman prostor. Iza svega toga, šume breza po kojima je ovo mesto odobilo ime Aušvic-Birkenau, (Birke na nemačkom znači breza). Od gasnih komora i krematorija gde su ubijene i spaljene stotine hiljada ljudi, ostale su samo ruševine - zločinici su ih razneli pre nego što su Rusi u januaru 1945. oslobodili Aušvic.

Skoro dva miliona posetilaca dolaze godišnje u memorijalni kompleks Aušvic-Birkenau. Jutros je tiho. 30 posetilaca iz Baden-Virtemberga sa jugozapada Nemačke idu stopama logoraša na dugom putu do bivšeg Ciganskog logora. Na spomenik ubijenim Sintima i Romima iz Evrope, položili su bele ruže za ljude koji su pre 75 godina deportovani iz Štutgarta u Aušvic. Među njima je i Bobi Gutenberger iz Ravensburga.

Bobi Gutenberger (31) je kao dete primetio da baka Marta na ruci ima istetovirano Z 5656. Pitao je baku šta je to. „Nacisti su mi to istetovirali, to je bio moj broj, moj žig", odgovorila je ona. Ali kada je pitao o tome šta je doživela, ona je rekla: „Bolje da ne znaš šta se sve tamo desilo".

Gutenberger kaže da je najveći strah njegove porodice, čij isu mnogi članovi stradali za vreme nacizma, da se progon manjine može ponoviti. Mnogi rođaci su i danas uplašeni. „Nije to bilo davno, pre samo 75 godina", kaže on.

Radi u porodičnom biznisu - kontejnerski servis, trgovina metalima i starim stvarima, restauracija nameštaja - i svira gitaru u bendu. Otac i majka su bolesni, on puno radi. Ipak, uzeo je slobodne dane kako bi posetio Aušvic - prvi iz svoje porodice. To je „putovanje u melanholiju", kaže on, ali, „imao sam osećaj da to sad moram da uradim."

„Ja sam Nemac, Nemac sa jednom drugačijom kulturom", rekao je Bobi Gutenberger dan ranije. Putnici su ga pitali da li ima nemačko državljanstvo. „Zašto me to pitate?" odgovrio je on iritiran, ali veoma ljubazno. Ceni otvorenost i srdačnost tokom putovanja Evangeličke akademije Bad Bol iz Štutgarta u Aušvic. Iznenadilo ga je što neki ljudi tako malo znaju o Sintima, i zato je razgovor tako važan. Sinti imaju svoj jezik: Romanes. Imaju i drugačiju muzičku istoriju i možda drugačiji porodični život nego ne-Sinti.

Sinti i Romi žive u Evropi već 600 godina. Nemački Sinti su se borili u Prvom svetskom ratu kao vojnici nemačkog carstva, kasnije u Vermahtu, sve dok ih nacisti nisu otpustili iz vojske iz „rasnih razloga".

Nacistički stručnjaci za rase, oko doktora Roberta Ritera i medicinske sestre Eve Justin, putovali su širom zemlje kako bi registrovali i merili Cigane i Ciganske mešance: oči, nos, sve. Istraživali su rođačke veze i kontrolisali crkvene registre o krštenjima. Ti njihovi izveštaji su potom bili osnova za izolaciju, sterilizaciju da se ne bi razmnožavali, progon i ubijanje.

Ko je u tom izveštaju označen kao bezvredan - deportovan je u Aušvic. 23.000 pripadnika Siniti i Roma iz jedanaest zemalja su deportovani u Birkenau, svaka druga osoba je bila mlađa od 16 godina. Mnoge bebe, starije i bolesne osobe, umrle bi još na putu u prepunim vagonima za stoku.

U slučaju sumnje na zarazne bolesti, Sinti i Romi su odmah ubijeni. Međutim, većina je smeštena u Ciganski logor u okviru ogromnog logora Aušvic. Morali su da se skinu goli, potom su ih dezinfikovali, tetovirali im broj na ruci, bebama na butinama. Pre broja je veliko slovo Z na nemačkom Zigeuner, označavalo da su Cigani.

Marta Gutenberger je radila u dečjem bloku. U blizini je bila eksperimentalna laboratorija, u kojoj Jozef Mengele decu mučio jezivim eksperimentima i tako mnoge ubio. Sećanje na plač i umiranje dece pratilo je Martu Gutenberger do smrti.

To sve ne smemo zaboraviti, kažu posetioci iz Baden Virtemberga, kaže i Bobi Gutenberger. Godišnjice i Svetski dan Roma tome mogu da doprinesu: „Jednostavno je važno da se to više nikada ne desi." Uprkos bolu koji je doživeo tu gde su desili užasi čiji je svedok bila i njegova baka, on na kraju ipak kaže da je dobro što je bio u Aušvicu. Njegov drug iz osnovne škole Muhsin Aksojan, koji je došao sa njim, isto razmišlja. Njegovi roditelji su poreklom iz Turske. Kaže da se holokaust u školi tretirao previše površno. U Spomen knjigu bloka 13 u Aušvicu, gde je dokumentovan progon Sinti i Roma, on piše: „Ko ne zna svoju prošlost, nema budućnosti."

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android