Zemlje severne hemisfere i dalje se bore s talasima vrućine, šumskim požarima i ekstremnom sušom. To navodi klimatske stručnjake i inženjere da pokušaju da „promene“ vreme.

Kina trenutno prolazi kroz najduži talas vrućine, s temperaturama koje u pokrajini Sičuan u poslednja dva meseca redovno prelaze 40 stepeni Celzijusa. Vodostaj Jangcekjanga, najduže reke u Aziji, na rekordno je niskom nivou. Sve to uzrokuje sušu za koju kinesko Ministarstvo vodenih resursa navodi da „nepovoljno utiče na obezbeđivanje pitke vode za ruralno stanovništvo i stoku, kao i na useve“.

Kao odgovor na tu kritičnu situaciju, kineska vlada pokušava da indukuje odnosno izazove padavine metode koja poznatom pod imenom „sejanje oblaka“ (cloud seeding).

-pročitajte još: Kako uštedeti dragocenu vodu?

Kako to funkcioniše?

Oblaci nastaju kada vazduh koji sadrži vodenu paru, odlazi u atmosferu, hladi se i stvara ledene čestice. Kada se skupi dovoljna količina tih čestica, formira se oblak. Unutar oblaka, ledene čestice se spajaju. A kada tako nastale kapljice postanu dovoljno velike i teške, one padaju na tlo u obliku kiše, snega ili grada, u zavisnosti od temperature i drugih vremenskih uslova.

Metoda „sejanja oblaka“ podrazumeva da se sitne čestice srebrenog jodida – soli s kristalnom strukturom sličnom ledu – ubacuju u oblake. To se može izvesti iz aviona ili drona, odnosno one se mogu lansirati i sa zemlje. „Ta metoda omogućava da se vodena para unutar oblaka ’nadmudri’ i da počne da formira kapljice oko čestica srebrnog jodida“, objašnjava za DW Hoze Miguel Vinas, meteorolog iz španske firme „Meteored“, koja upravlja veb-stranicama o vremenskoj prognozi u nekoliko zemalja.

Kada kapljice postanu dovoljno teške, što je proces koji se ubrzava upravo dodavanjem srebrnog jodida, one počinju da padaju na Zemlju u obliku kiše ili druge vrste padavina. Način na koji taj proces funkcioniše, daje odgovor na pitanje zašto se Peking trenutno bori da „zaseje“ oblake: iznad regiona kojima su očajnički potrebne padavine, nema dovoljno oblaka da bi opisana metoda funkcionisala.

Ko pravi kišu – i zašto?

Prve pokušaje „sejanja oblaka“ napravili su američki naučnici iz „General Electric Research Laboratory“ 1940-ih godina. Danas se njihova metoda koristi u mnogim zemljama sveta. Kina je samo najnoviji primer, a Peking je već jednom upotrebio tu tehniku – da izazove kišu pre otvaranja letnjih Olimpijskih igara 2008. godine.

Rusija je takođe poznata po korišćenju metode „sejanja oblaka“. Tamo se to radi uoči velikih praznika, kako ih ne bi pokvarila kiša. Moskva je 2016. navodno platila 86 miliona rubalja (1,44 miliona evra) kako bi obezbedila da prvomajski praznici prođu bez kiše. Te godine je za Praznik rada u Moskvi bilo sunčano.

-pročitajte još: Srbija: Suša „pojela“ Dunav i proizvodnju struje

Danas se ta metoda uglavnom koristi za izazivanje kiše tamo gde je suša. Iu SAD se koristi tu metodu, nedavno je primenjena u saveznim državama na zapadu Ajdaho i Vajoming, koje su posebno teško pogođenim sušom.

Sjedinjene Države su tu metodu u prošlosti koristile i kao oružje – u Vijetnamskom ratu su produžile sezonu monsuna i pretvarajući zemlju u blato, čime je poremećen lanac snabdevanja Vijetkonga i zaustavljeno napredovanje njihovih jedinica.

U aprilu 1986. piloti sovjetskog vazduhoplovstva su istom tom metodom izazvali kišu u oblacima koji su se od nuklearke Černobilj u kojoj se dogodila havarija, kretali ka Moskvi. Režim je operaciju smatrao uspešnom ― radioaktivni oblaci nisu stigli do ruskih gradova. Umesto toga, čestice nuklearnog otpada „zasule“ su ruralne beloruske pokrajine i nekoliko stotina hiljada ljudi koji su tamo živeli.

Zašto je to kontroverzna metoda?

Poslednja dva primera pokazuju da ljudi na vlasti uvek mogu da da zloupotrebe tehnologiju razvijenu za opšte dobro. Ali postoje i drugi faktori, zbog kojih su neki stručnjaci skeptični oko toga da li je „sejanje oblaka“ dobra ideja.

Jedan njihov argument glasi: ako primenite tu metodu nad jednim regionom u cilju borbe protiv suše, ti oblaci više neće moći da donesu kišu susednom regionu. „Ako izazovete kišu na jednom mestu, onda ćete je smanjiti na drugom“, kaže za DW profesor primenjene fizike na Univerzitetu Harvard Dejvid Kejt. „To samo po sebi stvara pobednike i gubitnike.“

Stručnjaci takođe upozoravaju da bi kontrola vremenskih prilika mogla da bude suviše težak zadatak da bi se sprovela uspešno i bez problema. Oni se pribojavaju i da bi to moglo da pomeri fokus s tradicionalnih mera, namenjenih borbi protiv klimatskih promena.

„Geoinženjering, uključujući i ’sejanje oblaka’, opasan je eksperiment. To može da se otme kontroli i izazove neželjene posledice“, smatra Hoze Miguel Vinas. I zaključuje: „Ako želimo da smanjimo negativne efekte suša ili oluja, koje su sve intenzivnije i kojih je sve više zbog globalnog zagrijavanja, trebalo bi mnogo više da ulažemo u mere prilagođavanja i ublažavanja njihovih posledica.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.