Kraj filma zapravo je njegov početak i razlog njegovog postojanja. Šturost dve rečenice ispisane belim slovima na crnoj pozadini naglašava stravu njihovog sadržaja: „U ovom trenutku preko 500 porodica u Srbiji traže svoju nestalu decu. Do završetka ovog filma nijedan slučaj nije rešen“.

Miroslav Terzić je prvi put za priče o nestalim bebama čuo 2001. godine, neposredno pre nego što će i sam postati otac. I nije bio siguran što da misli o njima. Činile su mu se, priča za DW, kao iz rubrike „Verovali ili ne“. Ali rekao je sam sebi: ako u njima stvarno ima istine, onda moram nešto da preduzmem da bih zaštitio svoje najmilije. I počeo je intenzivno da istražuje tu temu.

Osim toga, za nju je bio senzibilizovan i zbog sopstvene porodične istorije. Njegova majka je, pre nego što ga je rodila, izgubila bebu na porođaju. O tome, saznajemo od Terzića, nikada nije govorila. Tu tužnu epizodu pred njim je skrivala. On je za nju saznao pri jednom porodičnom okupljanju, iz razgovora svoje majke s rodbinom, dok se pravio da spava.

Ali i Terzić je poštovao zakon ćutanja u svojoj porodici, i tek je godinama kasnije zatražio je od svoje majke da mu ispriča što se dogodilo s njegovom sestrom. „Daj kaži šta se desilo, da bar odnesem cvet na grob“, rekao joj je. Ona mu je odgovorila da grob ne postoji. „To je bio moj lični motiv da počnem da se bavim ovim, iako je moja sestra definitivno umrla pri porođaju, tu nema sumnje.“

Sudbinska poseta krojačici

Ali „Šavovi“ nikada ne bi bili snimljeni da to nije hteo slučaj. Nekoliko godina pre nego što je snimljena ta srpsko-hrvatsko-slovenačka koprodukcija koja je ovog ponedeljka (11.2.) premijerno prikazana na filmskom festivalu u Berlinu u sekciji Panorama, Miroslav Terzić odneo je pantalone na skraćivanje jednoj krojačici u Beogradu. Ona mu je rekla da će biti brzo gotova i poslala ga da ode da se prošeta.

Terzić je to vreme iskoristio da poseti svoju tetku u komšiluku i tek od nje je saznao da su njegove pantalone kod Drinke Radonjić, žene koja već godinama traga za istinom o svojoj navodno umrloj deci i čiji je slučaj jedan od najpoznatijih u Srbiji. Drinka veruje da je rodila četvoro žive dece, a da joj je dvoje njih – sin i ćerka – ukradeno nakon porođaja. Sina je, rođenog krajem 1980-tih, veruje, našla. Za ćerkom još traga.

Miroslav Terzić se vratio u krojačku radnju Drinke Radonjić, ne samo po svoje pantalone – već i po inspiraciju za svoj film. Nakon razgovora s krojačicom, iskristalisala mu se ideja o filmu koji je oduvek želeo da snimi, ali nikada ni sa jednim od već napisanih scenarija nije bio zadovoljan.

I čim se u njegovoj glavi stvorila ideja o priči koju želi filmski da uprizori, u glavi je imao i glumicu koja će Drinku da glumi – Snežanu Bogdanović (Kuduz). „Nisam još imao ni reč napisanog scenarija kad sam razgovarao sa Drinkom, a znao sam da je Snežana ta“, priča nam na dan velike premijere u Berlinu.

Porodična drama

Od priče Drinke Radonjić i njene 20-godišnje potrage za istinom o svojoj deci, moglo se napraviti bar deset filmova s različitim fokusom i različitim vremenskim okvirom. Mogao je to da bude krimić, napeti triler ili socijalna studija. Terzić se odlučio za porodičnu dramu u trenutku kada od beogradske krojačice svi, pa i njena porodica, traže da konačno odustane od višegodišnje potrage i pomiri se sa sudbinom. Drinka je u njoj postala Ana, s nekim dramaturškim odmacima od priče na osnovu koje je stvorena.

„Pročitao sam veoma mnogo slučajeva i činilo mi se da ima nekih elemenata iz drugih slučajeva koje bi bilo interesantno inkorporirati u Drinkinu priču“, objašnjava Terzić dramaturgiju svog filma. „Manje-više svi ti slučajevima imaju sličan pattern. Majka se porodi, uspava se i kad se probudi kaže joj se da joj je dete umrlo, da je bolje da ga ne vidi, da dete izgleda kao monstrum i da ga daju na biološki otpad. A onda, kad krenete da istražujete, nalazite nepotpisane obdukcije, nepotpisane dokumente, decu prvo upisanu u knjigu umrlih, pa u knjigu rođenih, menjaju im se bolnice u kojima su rođena, kao neko šibicarenje.“

Iako priča o nestalim bebama u Srbiji ima različite aspekte koje Terzić – filmski reditelj koji je studirao pravo – smatra zanimljivim, njegov fokus je bio na Drinkinoj ličnoj priči. Jer je, kaže, shvatio da je, u konglomeratu nesrećnih likova pogođenih ovakvom tragedijom, najveća žrtva majka. „Svi drugi su manje pogođeni od žene kojoj niko ne veruje, koja je stalno u potrazi, koja je morala da spakuje svoje emocije.“ Da je ne proglase ludom i da svojom traumom ne uništi svoju porodicu.

Gde prestaje Drinka, a počinje Ana?

Snežana Bogdanović o Drinki Radonjić govori s velikim divljenjem i velikim poštovanjem. „Sama činjenica da neko više od dve decenije ne odustaje i traga za istinom, govori o čvrstini karaktera“, kaže. Koliko je Ana Drinka, a koliko fikcionalni lik ili sama Snežana, pitali smo glumicu s njujorškom adresom. „Sva moja sredstva potpuno su pozajmljena od nje. Ja sam imala slobodu da radim i nešto drugo, ali pošla sam od Drinke, jako sam je mnogo posmatrala, družila se sa njom, naučila da šijem. Torba koju nosim u filmu je torba koju sam sama sašila, koju me Drinka naučila da sašijem.“

Igrati ulogu Ane je – i fizički i psihički – bio veoma težak zadatak. Drinka nije žena od mnogo reči, ne odaje svoje emocije, iako ih je puna. Osim toga, naglašava glumica, to je i velika odgovornost. „Drugačije je kad radite izmišljeni lik, a drugačije je kad date svoj glas živoj osobi i ne želite da je povredite.“

Kako je moguće da se u sredini u kojoj svako svakoga zna, svi o svima sve znaju, svi o svima pričaju, o takvoj temi decenijama ćuti? Da slučajevi „krađe beba“ očigledno nisu bili usamljeni incident, već serija sistematskog kriminala koji se događao decenijama? Miroslav Terzić ni danas, nakon godina bavljena tom temom, nema odgovor na to pitanje.

Snežana Bogdanović nudi jedan mogući: „O svim zlima koja postoje u ljudskoj prirodi u našim krajevima se ne govori. To je neka sramota, o tome se ćuti. Porodica čijem se članu dogodilo to zlo je žrtva, ali istovremeno, kao da nosi krivicu i sramotu, i ne želi o tome da govori.“

A Terzić dodaje: „U tim malim sredinama postoji moć javnog mnjenja koja je zastrašujuća. Ako ste obeleženi na bilo koji način, uvek ste žrtva.“

Razmotavanje klupka

A koja je u čitavoj toj priči uloga države i državnih institucija? Terzić ukazuje da se tu radi o periodu od četiri decenije kroz koja su se smenjivale razne političke garniture i sistemi. „Danas postoje udruženja, postoji vladina organizacija koja je zadužena da reši te slučajeve, Savet Evrope traži da se reše ti slučajevi, sud u Strazburu je doneo presudu u korist jedne žene, postoji pritisak sa svih strana, ali pitanje je da li postoji stvarna želja da se krene u razmotavanje tog klupka.“

Možda se mnogi slučajevima ne mogu pravno razmrsiti, između ostalog i zato što su zastareli, ali rasvetljavanje istine bi za mnoge žrtve bio melem na ranu. Počinjena šteta ne može se popraviti i utoliko je važnije znati kolika je trenutna opasnost da se ona ponovi.

„Nadam se da to više nije realna opasnost“, kaže Terzić. „Posle svih tih priča, mislim da je naš zdravstveni sistem shvatio da mora da zaštiti porodice.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android