Podne je u selu Rakita i zvone zvona za uzbunu. Meštani se skupljaju ispred zapuštenog Doma kulture. Kao za bojno polje, spremaju se za još jedan protest protiv izgradnje mini hidroelektrane (MHE) na njihovoj reci.

„Evo su ovde raskopali da naprave blagu akumulaciju. Tu nam je nekad bilo igralište“, kaže nam tugaljivo jedan meštanin dok čeka da se komšije skupe, pokazujući mesto gde se spajaju rečice Vučedolska i Rakitska. Nekoliko metara niže od malog ušća je ograđeno gradilište.

„Kamo vam sad puta?“

Na ogradi gradilišta je crveni znak da je zabranjen ulaz nezaposlenima. Na kućici preko puta i meštani su stavili znak da je radnicima zabranjen pristup van gradilišta. Svako je obeležio svoj posed.

„Investitori derivacionih malih hidroelektrana, niste dobrodošli! Ovo je naš ekološki raj. Ovde vekovima žive zajedno ljudi, pastrmke, rečni rakovi, orlovi i ostali živi svet. Dozvolu za izgradnju od strane naroda niste dobili. Branićemo složno naše reke do kraja“, stoji na crvenoj tabli koju su postavili meštani.

Iza table urušeno brdo. Sa izgradnjom vodozahvata, kažu, stvorilo se klizište i odnelo seoski put, ali i deo šume. „Tu je moglo da se prođe u svako doba“, priča Ivanka iz Rakite. „Tuda smo išli do štala, imanja, ljudi su tamo živeli, odande se doterivala drva. Kamo vam sad puta? I ja tamo imam šumu, ali niko ne može više da mi donese niti jedan kubik drva.“

Zove komšiju Daneta da nam pokaže. „Da, bio je tu mahalski put za imanja, šume, livade, orase, krompir. Taj put je bio žila kucavica za ovo selo“, priča Danilo. „Građevinski inspektor iz Babušnice doneo je 2018. rešenje o sanaciji tog terena i vraćanje u prvobitno stanje. Ali kakvo prvobitno stanje kad te šume više nema? A i taj rok je istekao u maju ove godine, a on, kao što vidite, još nije ni krenuo s radovima.“

Sukobi ne jenjavaju

Rakita je seoce u babušničkoj opštini koje je nekada bilo naseljeno rudarima iz rudnika kamenog uglja „Jerma“. Gašenjem rudnika odlazili su i stanovnici i selo se svelo na stotinak mahom starijih meštana.

Kada je investitor Goran Belić počeo izgradnju MHE „Zvonce“, selo se diglo iz zaborava i postalo ključno poprište borbe protiv izgradnje malih centrala. Tamo se, kako kažu, „vodi bitka za sve srpske reke“ – gotovo svakodnevno, već dve godine.

Meštani su pisali peticije, prijave, organizovali proteste, straže, vraćali reku u korito, vapili za državom. Rezultat njihove borbe je odluka Ministarstva za zaštitu životne sredine da se cevi izvade iz Rakitske reke i korito vrati u prvobitno stanje. Investitor je najavio žalbu tvrdeći da ima sve dozvole. Do konačne presude radovi se nastavljaju, a sa njima i sukobi.

Istorija tih – što verbalnih, što fizičkih – sukoba meštana i aktivista sa radnicima na gradilištu i obezbeđenjem počela je da liči na partizanske diverzantske akcije.

Prvo je ispred privatne kuće u kojoj su bili smešteni radnici gradilišta pronađena ručna bomba, pa je izgorela kamp-prikolica koja je služila kao magacin, da bi u aprilu došlo i do eksplozije na bageru. Čak je i policijska stanica u susednom selu Zvonce proradila otkad je počela izgradnja MHE, pričaju meštani.

„Ovde će nekome odleteti glava“, kaže aktivista inicijative „Odbranimo reke Stare planine“ Aleksandar Jovanović Ćuta. „Ovde je narodna milicija bez ikakvog naloga, plašeći se oružane pobune, upala ljudima u kuće i otimala lovačko oružje. Ovde su ljudi od osamdeset godina vođeni na DNK analizu, ovde je došlo do nasrtaja sekirom, a država ćuti“, priča on za DW.

Posle prvih incidenata, investitor je angažovao privatno obezbeđenje da bi, kako je objasnio, zaštitio svoje radnike. Meštani pak tvrde da to obezbeđenje zavodi red i van gradilišta i da se već mesecima osvrću za sobom i izbegavaju da se kreću sami.

U poslednjem incidentu pre nekoliko dana napadnut je predsednik Mesne zajednice Rakita i jedan od najglasnijih boraca za reku Desimir Stojanov Desko. „Obezbeđenje me je istuklo, oteli su mi mobilni telefon, razbili naočare. Sad mi svaki dan neko preti. Malopre mi je ovaj drugi iz obezbeđenja rekao da ću goreti kao lila“, priča Desimir.

U takvoj atmosferi, žali se Desimirova supruga, žive gotovo svakodnevno. „Izgubili smo živce, oboleli smo, ne spavamo dve godine, umorni smo od svega ovoga i uplašeni“, priča Zorica Stojanov.

Epizodne provokacije

Ipak, potpomognuti aktivistima iz cele Srbije koji se bore protiv MHE, ponovo odlaze do gradilišta i protestuju. Već su naviknuti na scenu – s jedne strane trake radnici postavljaju nove cevi u korito dok ih čuva obezbeđenje, s druge strane meštani i aktivisti protestuju.

Da triler ne izgubi na dinamici, u šumarak pored gradilišta stiže nekoliko krupnih momaka u majicama Grupe građana „Grza“ koja je sprečila izgradnju hidroelektrane u Paraćinu. Uz pratnju ekipe agencije Tanjuga, glasno ulaze među demonstrante vređajući ih i optužujući da su proneverili novac građana.

„Ovi su ubačeni element“, tvrde neki meštani. Drugi samo sležu ramenima i napuštaju protest. Tanjug je izvestio da su meštani podeljeni. To je i bio cilj, smatra koordinatorka kampanje „Spasimo plavo srce Evrope“ Iva Marković koja je organizovala dolazak aktivista iz drugih delova Srbije u Rakitu.

„Ova vrsta provokacije i nameštaljke je pokazatelj da smo uboli živac, da ovo nekoga boli i da mu smeta što postoji organizovan otpor i što njega čine ljudi koji nisu ni u jednoj partiji, koji nisu instruisani ni od kakve strane sile. To plaši one koji žele da nastave izgradnju malih hidroelektrana“, kaže Marković za DW.

„Moraću da branim dedovinu“

Zbog situacije u kojoj su se našli, i meštani i aktivisti ipak najviše krive sistem – od Ministarstva koje nije u stanju da obezbedi sprovođenje sopstvenih odluka, do lokalne samouprave koja uprkos svim incidentima i dalje odbija da o slučaju Rakite raspravlja na sednici lokalnog parlamenta.

Ministar zaštite životne sredine Goran Trivan odgovara da pitanje sprovođenja odluke o zabrani postavljanja cevi u reku nije pitanje za Ministarstvo, već za druge državne organe. „To morate da pitate one koji su nadležni da sprovedu te odluke, a to su inspekcije, sve ostale, osim ekološke“, rekao je Trivan agenciji FoNet.

Dok taj neko ne stigne, na terenu se sukobi nastavljaju. Meštani na protestima demonstriraju hrabrost, ali po povratku u selo priznaju da strahuju da će biti i gore. „Ljudi su prepoznali da je nama jedino to preostalo. U ovoj zemlji su nam sve uzeli. Ako nam uzmu još i reke, moraće samo da nam kažu gde ćemo to da se selimo. Ako se to desi, Srbija će po prvi put imati ekološke izbeglice“, kaže Aleksandar Jovanović.

Desimir Stojanov je pak odlučan da iz svog sela ne ide. „Idemo mic po mic dok ne dođu na moju dedovinu, jer kad dođu na moju dedovinu, onda ću da ih zamolim da to ne rade. Ako nastave, ja ću da budem tu“, izričit je Desimir.

„Da li će oni kašike, da li će pesnice, bilo šta da primene, ja se neću pomeriti odavde živ, a ako budem u mogućnosti da pružim otpor, pružiću ga najžešće moguće. Ja nemam drugog rešenja“, dodaje ovaj čovek.  „Moraću da branim svoju dedovinu.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android