Danas već svaki drugi stanovnik planete ima mobilni telefon, ali mnogi već sanjaju o novom modelu - s još boljim ekranom, bržim procesorom, tanjim kućištem... Cena takvog smartfona se doslovno plaća tuđom krvi.

Mobilni telefoni su većinom napravljeni od uobičajenih materijala: plastike, stakla, keramike, bakra, nešto zlata. Ali u njima mora biti i galijuma za LED i za blic kamere, tantal je u kondenzatorima, bez indijuma nema dobrog ekrana... Sve to treba izvaditi iz zemlje po cenu uništavanja životne sredine i ljudi.

„Eksploatacija retkih sirovina je često problematična što se tiče ljudskih prava i ekologije“, sažima Melani Miler, stručnjakinja za sirovin iz berlinske Fondacije za nauku i politiku. „Proces njihovog dobijanja je često prilično otrovan.“

Galijum i indijum u mnogim telefonima dolaze iz Kine ili Južne Koreje, tantal iz DR Konga ili Ruande. Njih ukupno ima jedva desetak grama u čitavom telefonu, ali ti grami su golema dobit međunarodnih rudarskih kompanija koji slabo mare za radioaktivnu šljaku, otrovanu podzemnu vodu i prisilno raseljavanje indigenog stanovništva.

Zagađenje priznaje čak i koncern

Problem je što mnoga čuda moderne tehnologije, od računara pa do električnih automobila, neće funkcionisati bez nekih od 30 ključnih retkih sirovina koje se vade negde u svetu. A čak i kad se ne moraju kopati čitava brda da bi se došlo do sićušne količine tih materijala, nego materijal stoji gotovo na površini poput litijuma u slanoj pustinji Čilea, u proizvodnji se nepovratno devastiraju velike površine.

„Niko živ, čak niti predstavnici rudarskih koncerna, neće negirati da eksploatacija litijuma uzrokuje enormno uništavanje životne sredine“, kaže nam Miler. Jer taj materijal se ispira iz podzemnih naslaga od čega se stvaraju čitava veštačka slana jezera. „Koristi se velike količine pijače vode, a na kraju dobijate ogromna poplavljena područja u kojima je litijumska so.“

Posledice su jasne: voda je nepovratno zagađena, a onda prodire u prirodne podzemne vode. S takvom vodom ne mogu preživeti ni biljke, ni životinje. Postoje svedočanstva kako je voda dospjela i do podzemnih bunara koji služe ljudima za piće – sve zbog naših baterija.

Jedna tona na 2.000 tona otpada

Ekološka katastrofa nastaje i kod materijala koji su relativno dostupni, kod onih retkih je još mnogo gore. U pravilu, za jednu tonu retkih sirovina je potrebno stvoriti oko 2.000 tona otrovnog otpada. Hans Ginter Hilpert, šef odeljenja za Aziju i Fondaciji za nauku i politiku, kaže da je upravo to opustelo velike delove Kine.

Jer najbrži i najjeftiniji način je da se kiselinom odstranjuju nepotrebne stene i povećava koncentracija željene sirovine. Kiselina se raspršuje u prirodi preko čitavih nalazišta. „Čitava ta područja su onda potpuno nepodesna za bilo kakvu poljoprivredu. Jer tu je priroda doslovce izrabljena.“

Kina nije jedina država koja nema stroge propise o životnoj sredini u eksploataciji ruda, niti dugoročni plan upravljanja resursima. Na primer, i na Madagaskaru se ilegalna eksploatacija rudnih bogatstava povezuje s devastacijom prašume i time uništavanjem prirodnih staništa tamošnjih životinja.

Nije čudo što je Madagaskar, zajedno s Ruandom ili DR Kongom, na dnu lestvice Environmental Performance Index koja u 180 zemalja prati napore za očuvanje životne sredine, kvalitet vazduha, upravljanje otpadom i emisiju štetnih gasova. Borci za zaštitu prirode posebno su zabrinuti što te zemlje vade izuzetno otrovne supstance kao što su berilijum, tantal ili kobalt.

Ljudi su manje važni

„To je prljava, otrovna i delimično radioaktivna industrija“, sažima Hilpert. „Na primer Kina nikad nije posebno marila za ljudska prava kad je trebalo ispuniti planove proizvodnje.“

Jedan od ekstremnih slučajeva je Baotou, grad na severu Kine, u Unutrašnjoj Mongoliji. Vađenje retkih materijala uzrokovalo je trovanje tla okolnih polja tako da su hiljade ljudi morale da napuste domove.

Gardijan je 2012. pisao o otrovnom jezeru nastalom kod vađenja rude kao „mutnoj gomili vode u kojoj ne samo da ne mogu živeti ribe nego čak niti alge. Obala je prekrivena crnom korom tako debelom da se može hodati po njoj. U tu ogromnu, desetak kvadratnih kilometara veliku baruštinu, okolne fabrike ispuštaju otpadne tekućine prepune hemije koje su potrebne za obradu 17 minerala koji su najtraženiji u današnjoj industriji.“

Lokalno stanovništvo se žali na sve moguće zdravstvene tegobe, od svrabeža pa do dijabetesa, osteoporoze i teškoća u disanju, piše britanski list. Ali kineske vlasti, isto tako tradicionalno, jedva obraćaju pažnju na tegobe stanovnika.

Pokolj u Marikani

Kina nipošto nije jedina kojoj je rudno bogatstvo važnije od zdravlja građana, upozorava Melani Miler. „Sektor eksploatacije platine u Južnoafričkoj Republici se često kritikuje zbog nepoštovanja ljudskih prava u meri koja se retko nalazi čak i u rudarskom sektoru.“

Dosadašnji vrhunac je bio 2012. kad su snage reda ubile 34 rudara koji su protestovali zbog loših uslova rada i niskih nadnica. Taj protest u britanskoj rudarskoj kompaniji Lonmin je postao poznat kao „Pokolj u Marikani" i izazvao je niz spontanih protesta radnika i u drugim rudnicima te zemlje.

Kod vađenja platine se mnogo koriste agresivne kiseline koje mogu da stvore opekotine na koži ili plućna oboljenja. Sve se to donekle može ograničiti promišljenim upravljanjem otpadom – ali to je skupo.

Ipak, 2016. je vlada Južnoafričke Republike objavila plan da obaveže rudarske kompanije da plate 800 miliona američkih dolara za recikliranje i regulaciju kisele vode nastale u procesu vađenja. Ali mnoge kompanije nisu poslušale. Prošle godine su aktivisti podigli sudsku tužbu i protiv vlade i protiv australijske kompanije Mintails da plati za čišćenje okoliša.

Indijanci protiv niobijuma

Vađenje retkih materijala obično ide uz veliku potršnju vode. U Južnoafričkoj Republici, gde vode ionako nema dovoljno, već se stvara dilema: treba li vodu dati rudnicima – ili stanovništvu za piće? O tome se u toj državi raspravlja već godinama.

Kao da se vaga između života ljudi i dobiti iz rudnika – a odluke idu nauštrb ljudi, posebno kada se radi o indigenom stanovništvu.

„Brazil je najveći proizvođač niobijuma na svetu i zalihe u saveznoj državi Minas Žerais bi mogle potrajati još dvesta godina prema današnjoj potražnji“, kaže Žulijana Sikeira-Gej, stručnjakinja za životnu sredinu sa Univerziteta Sao Paolo.

No problem je što se to područje nalazi usred Amazonije, a veliki deo nalazišta u oblasti koju naseljavaju plemena. Kompanije mogu da traže dozvolu da uđu i u rezervate, i broj takvih zahteva se tokom jedne godine povećao za 36 odsto.

To je zasluga sadašnjeg predsednika Brazila Žaira Bolsonara koji je otvorio vrata kompanijama u rezervate. Ako bi svim zahtevima bilo udovoljeno, to će značiti nestanak 23 odsto prašume i domovine čak 222 plemena indigenog stanovništva, zaključak je studije ove naučnice.

Može i drugačije

Sikeira-Gej ukazuje da postoje metode i tehnologije kojima bi se moglo eksploatisati rudno bogatstvo uz zaštitu i prirode i ljudskih prava. Što je još veći apsurd, mnogi rudnici i u Brazilu i u Južnoafričkoj Republici se finansiraju međunarodnim kapitalom kojim upravlja Svetska banka. Jedino što je potrebno jeste da se investicije uslove pridržavanjem načela održivosti i zaštite prirode.

No prečesto se videlo da prvo počne da se kopa, prvo se uništi životna sredina, a tek onda se razmišlja o posledicama. „Prvo, negativne posledice treba izbeći. Ako ne može, onda ih svesti na najmanju moguću meru i na kraju ih treba kompenzovati. Tim, a ne obrnutim redosledom“, upozorava naučnica.

*Tekst je deo trodelne serije „Borba za sirovine budućnosti". Ovde pročitajte prvi deo„Blago u jednoj državi", a ovde drugi„Da li postoji alternativa?"

 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.