Politika počinje da liči na rekonstrukciju istorije. Ne govorim o komemoracijama, polaganju venaca i ponovljenim sahranama, stvarima koje su trenutno u modi. Novi kulturni borci idu još dalje; bacaju se u ozbiljne ratove na linijama fronta iz prošlosti. U rekonstrukcijama bitaka, odrasli ljudi navlače kostime i bore se jedni protiv drugih tupim mačevima ili plastičnim kopljima. Neki hoće da provere istorijske teze, za neke je to ritual u čast palih predaka, dok neki samo hoće da kroz zabavu ubiju vreme. I dok se na komemoracijama obeležavaju raniji događaji koji su ostavili trag u kolektivnom pamćenju, pri istorijskim rekonstrukcijama se radi o želji da se istorija promeni pokušajima da se isprave nepravde iz prošlosti.

Na primer, Bugari neguju ritual rekonstrukcije Aprilskog ustanka iz 1876. protiv osmanske vladavine. Pri tome je važno da se tom pokušaju oslobađanja da herojska dimenzija i poseban istorijski značaj, iako je on krvavo ugušen. U zabavnom parku „Staljinova linija" u Belorusiji, vojnim igrama se slavi sovjetski odbrambeni projekat koji je u stvarnosti bio – fijasko.

Simbolične borbe za istorijske figure

Pre svega populisti vole da nas prebacuju u prošlost. Uzmimo za primer grčke neonaciste Zlatne zore. Oni svake godine insceniraju nacionalistički šou kiča kod spomenika koji evocira Bitku kod Termopila između Grka i Persijanaca. Njihova poruka je jasna: oni obećavaju da će do smrti da se bore protiv navodne „invazije" migranata, ali i protiv svakog mešanja evropske „imperije" u stvari slobodoljubive otadžbine.

Otvaranje starih rana je posebno omiljena metoda skretanja pažnje sa realnih problema sadašnjosti. Kao u slučaju pravih ratova, simbolični konflikti jačaju političku legitimaciju protivnika – i zato oni nisu protiv kooperacije u toj ravni. „Makedonsko pitanje", koje je nekada izazvalo tragične Balkanske ratove, u regionu je oživljeno simboličnim borbama oko istorijskih figura kao što su Aleksandar Veliki ili Samuilo (jedan od poslednjih careva prvog bugarskog carstva). No, čudno je što izgleda da i borba protiv vladavine osmanlija postaje sve intenzivnija - iako se ona još početkom 20. veka završila u čitavom balkanskom regionu. A i borba protiv komunističkog tlačenja ili svega drugog što je prošlo, kao da je naknadno sve jača.

Igra pod nazivom „Istorija" trebalo bi da opet počne od nule

Sve to ne važi samo za jugoistočnu periferiju Evrope. Britansko glasanje za „Bregzit" je u velikoj meri bilo pod uticajem sećanja na 'Empire' gde sunce nikad ne zalazi. Donald Tramp je obećao da će ponovo napraviti Ameriku 'great' što bi, moguće je, moglo da implicira prevlast belog muškarca. S druge strane, mnogi ljudi iz bivših kolonija ponovo doživljavaju nepravde zbog kojih su patili njihovi preci, a to pojačavaju filmovi i rituali sećanja. Ovaj emotivni „sirovi materijal" su instrumentalizovali Al Kaida i „Islamska država".

Nostalgija za prošlošću je melanholično osećanje. Turski nobelovac Orhan Pamuk upotrebljava neprevodivu reč „Uzun" (sa konotacijama kao što su: tuga, briga, ali i otuđenje od boga) kada govori o prohujalom sjaju osmanskog carstva koji je zauvek izgubljen. Ali, populisti imaju sasvim drugi način da prizivaju prošlost: oni je energično rekonstruišu, kao da bi svi kasniji nesrećni događaji mogli da na magičan način nestanu i kao da bi igra po imenu „istorija" mogla ponovo da počne od nule.

Ideja budućnosti se urušila

Veruje li neko stvarno da bi zemlje srednje veličine poput Ujedinjenog Kraljevstva ili turske ponovo mogle da postanu imperije? Ili – da u našem globalizovanom svetu još može imati ponosne nacionalne države sa homogenim stanovništvom? Objašnjenje politike istorijskih rekonstrukcija je eksplozija identiteta. Građanin i konzument hoće pravo na sopstveni identitet s onu stranu posla, automobila i pametnog telefona. Zašto bi živeo sa bolom izgubljenih bitaka iz prošlosti, sa poniženjem koje su doživeli njegovi preci ili sa gubitkom teritorija? Istoričari kažu da su se stvari odvijale onao kako su se odvijale, ali zašto slušati te „birokrate"?

U osnovi, ideja budućnosti se urušila. Živimo sa sve više slika katastrofa, klimatske apokalipse i terorizma, asteroida i virusa. U međuvremenu smo postali ubeđeni da našoj deci neće biti bolje nego nama. U najboljem slučaju, nadamo se da će dobiti ono što mi imamo. Čudno li je to što političari budućnosti okreću leđa sadašnjosti i radije se angažuju u bici za oslobođenje podjarmljene prošlosti?

Ivajlo Dičev je profesor kulturne antropologije na Univerzitetu Sofija u Bugarskoj. Predavo je, između ostalog, u Nemačkoj, Francuskoj i SAD.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android