San o boljem životu je Enisu B. s četvoro dece odveo u nemačku provinciju. Krajem jula ove godine, iz Berlina su se preselili u Liberoze, gradić sa oko 1.400 stanovnika u Lužicama (Lausitz), udaljen tridesetak kilometara od Kotbusa. Ali, njihov san se veoma brzo pretvorio u noćnu moru.

„Tamo smo stigli 27. jula. Bio je to četvrtak. Sve je počelo dan kasnije, u petak uveče. Deca su već spavala, a odjednom je neko počeo da kuca po prozoru. Mislila sam da je neki pijanac. Ali, nije bio pijan. On je podigao ruku i doviknuo mi: ’Hajl Hitler!’. Ja sam se skamenila od straha“, priča Enisa za DW.

Kako je kasnije saznala, bio je to njen novi komšija. Nakon prvog šoka, uspela je malo da se pribere: „Pokušala sam da ga smirim. Zatvorila sam prozor i otišla do ulaznih vrata da popričam s njim. Nisam se usudila da izađem iz stana. A on je opet uzviknuo ’Hajl Hitler’ i podigao ruku, pokazao mi onaj njihov pozdrav.“

-pročitajte još: Obožavaoci Hitlera: Ko se krije iza grupe „Severni orao“?

„Ovo je moj grad!“

Enisa ga je, kako priča dalje, pitala zašto je došao i šta želi od nje? „Rekao mi je: ’Ovo je moj grad! Pakuj svoje stvari i odlazi u svoju zemlju, tamo odakle si došla!’ Počeo je da galami, bio je dosta histeričan. Ja sam htela samo da se smiri i rekla sam mu da ću sutra da spakujem stvari i vratim se u Berlin.“ Nakon toga je on samo dobacio „OK!“ – i otišao. Enisa je zaključala vrata. Kaže da tu noć nije oka sklopila.

Nije znala šta da uradi. Mislila je da će sve to da se smiri. Ali, ništa se nije smirilo. Dan kasnije, bila je to subota, do nje je navratio domar da obavi još neke stvari u sveže renoviranom stanu. S njim je bila i njegova ćerka. „Ona je pitala moju ćerku hoće li da navrati kod njih da se malo poigraju. Rekla sam joj da nisam sigurna, da ne znam ljude u tom mestu, da ne znam nikoga.“ Enisu je, nakon šoka protekle večeri i epizode o kojoj nije ništa rekla deci, bilo strah da se njenoj ćerki nešto ne dogodi. Dozvolila joj je ipak da ode, ali samo pod uslovom da kod nove prijateljice ne ostane dugo.

Negde oko pola devet uveče, ćerka ju je nazvala i majka joj je rekla da krene kući. „Rekla sam joj da ide ulicom koja je svetlija, ima i jedna druga koja je mračnija. Ona mi kaže ’OK’, i krenula je. Kad, odjednom me zove i kaže da na ulici stoji grupa ljudi. Samo sam joj rekla da ih ne gleda i da nastavi prema kući. I onda se prekinula veza…“

Strah od neonacista

Kod Enise B. su, kako nam priča, baš u to vreme u poseti bila i dva muškarca, njeni rođaci, kako kaže. Zamolila je jednog od njih da krene u susret ćerki, a s njim je krenuo i njen sin. Oni su otišli, a Enisa je nastavila s poslovima po kući. S njom je bio drugi muškarac. U jednom trenutku je, ni sama ne zna zašto, pogledala kroz prozor prema ulici i videla svoju decu i rođaka kako trče prema stanu.

„A iza njih je trčala grupa ljudi koji su ih jurili. U rukama su imali nekakve lance. Ja sam iskočila kroz prozor, ništa u rukama nisam imala. Počela sam da trčim prema njima. Rekla sam ćerki i sinu da uđu u kuću i da se zaključaju. Srećom su i moje komšije s prvog sprata čule da se nešto događa. I oni su izleteli na ulicu i počeli su da viču u smeru te grupe da nas puste na miru, da sam ja samohrana majka. Tada je došao i moj drugi rođak, u ruci je imao čekić, i oni su počeli da beže.“ Nakon toga su se, zajedno sa komšijama, doslovno zabarikadirali u stanu, u strahu od novog napada.

Dok priča o tim događajima, Enisa B. povremeno zastajkuje. Kaže da se i danas trese dok joj kroz glavu prolaze te slike, sve ono što je sa svojom porodicom doživela pre samo nekoliko dana na krajnjem istoku Nemačke. Tvrdi da su napadači bili lokalni neonacisti koji su njenu porodicu, kako pretpostavlja, hteli da zastraše i nateraju da napuste Liberoze. Komšije su joj, kaže, te subote uveče ispričali da odavno znaju i za muškarca koji joj je kucao na prozor, a i za grupu mlađih osoba koji su joj jurili decu na ulici.

„Rekli su mi da u mestu žive dve porodice neonacista. I da su im i dede isto bili nacisti. Pa gde sam ja to došla? Zašto mi niko nije rekao, zašto me nisu upozorili?“

-pročitajte još: Kako je neonacista postao šef mesne zajednice

Azil u Berlinu

Enisa B. je iz Tuzle. U Nemačku je, s tri ćerke koje danas imaju 16, 13 i 12 godina, došla 2015. Podnela je zahtev za dodeljivanje azila. U međuvremenu je upoznala jednog Nemca, s njim zatrudnela, dobila i četvrto dete i ostala u Berlinu. Veza ipak nije dugo potrajala. S ocem svog sina, danas sedmogodišnjaka, i dalje je, kako naglašava, u dobrim odnosima. Redovno se viđaju, on ih posećuje, brine se oko zajedničkog deteta. S ocem svoje tri ćerke, s kojim je bila u braku u BiH, više nije u kontaktu.

„Život u Berlinu nije bio lak. Kao samohrana majka sam sve morala sama da  radim. Tada nisam ni dobro znala nemački, gotovo da ništa nisam razumela i uvek bi neko morao da mi prevodi, na primer kad bi došli socijalni radnici.“

Jedno vreme je Enisa B. u Berlinu s decom živela u domu, a onda je pronašla stan u kvartu Šenevajde, na južnom kraju nemačke prijestolnice. „To je bio mali stan, s dve sobe. Kuhinja, balkon i te dve sobice, s četvoro dece. Ali, to nam je bilo bolje nego život u domu.“

Život u skupom gradu

U Šenevajdeu je provela sedam, osam godina. Primala je socijalnu pomoć. Deca su krenula u školu, ali u stanu je bilo tesno, kaže nam 33-godišnjakinja. Nisu imali ni prostora, a ni mira za zadatke i učenje. Pokušala je uz pomoć nadležnih gradskih službi da pronađe malo veći smeštaj, ali nije uspela. Berlin je skup, stambena situacija napeta.

„I onda mi je jedna koleginica rekla da pogledam na I-Beju, da i tamo nude stanove. I tako sam pronašla jedan stan. Odmah sam nazvala čoveka koji ga je iznajmljivao, odmah me je pitao kad mogu da navratim i pogledam kako stan izgleda.“

Enisa je otputovala u Liberoze. Stan joj se odmah dopao. Sve je bilo renovirano, mnogo prostora za decu: četiri sobe, dva kupatila, bašta. Svidelo joj se i to naselje. Nije bilo bučno kao u Berlinu – malo i mirno mesto, kaže nam.

„Ali, da mi je neko pričao da će mi se ovako nešto dogoditi, ja bih pre nastavila da živim u one dve sobice u Berlinu. U Šenevajdeu niko mojoj deci i meni nikada nije rekao nešto ružno. Noćima ne mogu da spavam, budna sam do tri-četiri ujutro. A onda se budim u šest.“

Nije samo Enisa traumatizovana, i deca su doživela šok: „Moj sin od sedam godina, sad ga je strah da sam ode na toalet. Od straha se upiški u pantalone. Od straha. Moram uvek da budem uz njega.“

Za Enisu B. je Liberoze gotova priča. Već u nedelju, samo tri nakon što se preselila u to mesto, pokupila je decu i vratila se u Berlin. A u ponedeljak je sama otišla u Liberoze, otišla do policije i prijavila šta se dogodilo. U međuvremenu je dala i iskaz.

Dve verzije priče?

Predstavnica policijske uprave Južni Brandenburg je TV-stanici RBB potvrdila da je zbog sumnje u rasističke napade i pretnje bosanskoj porodici pokrenuto „nekoliko istražnih postupaka“. Istraga je još u toku, a na meti nemačkih organa je grupa od šest mladih ljudi koji se optužuju za rasističko vređanje maloletnice u centru Liberozea, kao i za pretnje, a postoji i sumnja u nanošenje telesnih povreda.

Osim toga, na meti nemačkog pravosuđa je i 45-godišnjak koji je kucao na Enisin prozor, i koji se optužuje za korišćenje protivustavnih simbola. Prema navodima lokalnih medija s istoka Nemačke, on je u Liberozeu poznat pod nadimkom „Hitler“.

Pokrenuta je i istraga protiv dva muškarca iz Enisinog okruženja, njenih rođaka, kako kaže. „Mi moramo da razjasnimo šta se stvarno dogodilo“, rekla je predstavnica policije. Prema njenim rečima, iskazi članova Enisine familije i grupe mlađih muškaraca o tome šta se događalo u centru Liberozea znatno se razlikuju. Agencija dpa piše da policija ispituje i navode o tome da je jedan od ta dva muškarca fizički nasrnuo na mlade ljude. On je, kako se dalje navodi, prijavljen zbog sumnje za nanošenje povreda.

Martina Veselija iz organizacije „Opferperspektive“ koja pomaže bosanskoj porodici, to ne čudi. „U brojnim slučajevima desničarskog nasilja događa se pokušaj zamene uloga žrtve i počinioca. Oni podnose prijave kako bi skrenuli fokus sa onoga šta su uradili“, ukazao je Veseli za RBB. Njegova organizacija je pre nekoliko dana na Tviteru objavila informacije o tom slučaju, nakon čega su o njemu izvestili i brojni nemački mediji.

Porast desničarskog nasilja

Iako policijska istraga još traje, mnogi korisnici na društvenim mrežama izražavaju mišljenje da je „slučaj Liberoze“ samo odraz aktuelne situacije u Nemačkoj po pitanju porasta stope netrpeljivosti prema strancima. Broj politički motivisanih desničarskih krivičnih dela je tako u pokrajini Brandenburg znatno porastao u prvom polugodištu 2023. Prema zvaničnim podacima, Ministarstvo unutrašnjih poslova Brandenburga je od januara do jula registrovalo 1.049 slučajeva. To je za otprilike trećinu više nego u istom periodu prošle godine.

U čitavoj Nemačkoj je u 2022, prema podacima Službe za zaštitu ustavnog poretka, registrovano 23.493 desničarski motivisanih krivičnih dela, što je porast od sedam procenata u odnosu na godinu pre. Broj levičarskih politički motivisanih krivičnih dela iznosio je 6.976, odnosno 31 odsto manje nego u 2021.

Na spomen tih brojki Enisa B. u razgovoru za DW kaže da trenutno ima druge brige. Njena porodica je sada smeštena u jednom domu, u sobi sa pet kreveta. Opet su na početku, u Berlinu traži novi stan. Iako je iscrpljena i umorna, kaže da uprkos košmara iz Liberouea i dalje sanja o boljem životu za sebe i svoje četvoro dece.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.