Pre terorističkih napada 11. septembra 2001. muslimani i islam su na Zapadu bili najvećim delom ili ignorisani ili doživljavani kao neka egzotična i pomalo strana, ali uglavnom marginalna pojava.

U Nemačkoj kao i u većem delu zapadne Evrope muslimani su bili više-manje „nevidljivi“, njihove džamije su bile sakrivene u unutrašnjim dvorištima zgrada ili na periferiji. Na žene sa maramom na glavi se uglavnom gledalo sažaljivo, smatrali su ih „zaostalim“ ili „potlačenim“.

Posle samoubilačkih napada al-Kaidinih islamističkih terorista na kule bliznakinje u Njujorku i zgradu Pentagona u Vašingtonu ta percepcija se preko noći promenila. Odjednom je zapadna javnost islam počela da doživljava kao pretnju. Muslimani su identifikovani kao pritajeni ili barem mogući teroristi, a duga brada kod muškaraca i marama na glavama žena, od danas da sutra su postali politički simboli i izraz sasvim određenog, zapadnim demokratskim društvima neprijateljski nastrojenog pogleda na svet.

BiH i Osama bin Laden

11. septembar 2001. u Nemačkoj javnosti je predstavljao prekretnicu i za percepciju kako Bosne i Hercegovine tako i muslimana iz te zemlje. Pre terorističkih napada islamista na SAD muslimani iz BiH su uživali neskrivene simpatije ne samo nemačkih medija već i običnih ljudi. Bosanskohercegovački muslimani su viđeni kao žrtve rata i agresije, stotine hiljada izbeglica je godinama boravilo u zemlji, uspostavljeni su brojni kontakti među ljudima. Uz to je tada još uvek veliki broj nemačkih vojnika bio u sastavu mirovnih snaga u BiH.

Samo nedelju dana posle napada u Njujorku raspoloženje se promenilo. Crv sumnje počeo je da nagriza postojeću simpatiju. Tako su već 19.9.2001. berlinske levičarske novine „Nojes Dojčland“, pozivajući se na vest AFP, objavile tekst da Osama bin Laden poseduje i pasoš BiH. Članak pod naslovom: „Teror i njegove posledice“ počinje konstatacijom da „u Evropi ova balkanska zemlja (BiH) važi za bazu islamističkih fundamentalista“, da bi se u nastavku utvrdilo da su „početkom rata u BiH hilajde plaćenika iz arapskih država došli da se bore u redovima armije bosanskih muslimana, protiv bosanskih Srba.“ Kao nagradu im je „tadašnji predsednik Izetbegović ponudio državljanstvo, što su mnogi prihvatili“, tvrdi autor.

Alžirska grupa

Samo nekoliko nedelja kasnije, 31. oktobra 2001. je ugledni hamburški nedeljnik „Cajt“ objavio veliki tekst pod naslovom „Škola mržnje na Balkanu“. O čemu se radi jasno govori već i podnaslov: „Kako je bin Ladenova Al-Kaida u Bosni uhvatila korene“. U članku napisanom neposredno posle hapšenja tzv. „alžirske grupe“, bez rezervi se prenosi tvrdnja tadašnjeg grčkog ministra spoljnih poslova, a današnjeg premijera Jorgosa Papandreua da je „bin Laden lično, zajedno sa više drugih članova Al Kaide, početkom godine boravio na Balkanu“. A potom se kao potvrda te tvrdnje navodi: „Nedavno hapšenje 12 Arapa – jednog Jordanca, troje Egipćana, osam Alžiraca – od strane vojnika SFOR-a osnažuje pretpostavku o ranije postojećoj, a sada možda čak i ojačanoj 'bosanskoj vezi' arapske terorističke mreže.“

Mada se kasnije pokazalo da je „alžirska grupa“ neopravdano završila u Gvantanamu, isto kao i drugi brojni tamošnji zatvorenici, i mada nikada nisu potvrđene već više puta službeno demantovane tvrdnje da je Osama bin Laden boravio u BiH i da je imao pasoš te zemlje -  ipak je deo nemačke javnosti bio sumnjičav i prema muslimanima iz Bosne i Hercegovine, baš kao i generalno prema svim muslimanima.

To je vidljivo i kroz vrlo izcrpno izveštavanje o vehabijama u BiH tokom narednih godina. Već sami naslovi brojnih članaka objavljenih u najuglednijim listovima poput hamburškog „Špigla“, minhenskog „Zidojče cajtunga“ ili berlinskog „Tagescajtunga“ dovoljno govore o postojećim strahovima: reč je o „Bosanskim vernicima“ koji odbacuju zapadne vrednosti, opisuje se njihova „Komuna božijih ratnika“ i upozorava na opasnost koju za mir u Evropi predstavljaju  „Božiji ratnici na Balkanu“. Govori se o „Borbi islamista za Sarajevo“, na opasnost koja preti upozorava se između redova rečima: „Džamije su pune“, ili se pak direktno uspostavlja veza: „Salafisti i teror“.

O kakvim se strahovima radi jasno pokazuje tekst magazina „Špigel“ objavljen 5. novembra 2007. Tu je reč o „sve većem broju simpatizera al-Kaide u zemlji“, i tvrdi se da se „stručnjaci za terorizam pribojavaju da bi Bosna mogla postati uporište ekstremista“ budući da su se „mnogi bosanski Muslimani u ratu radikalizovali – pod uticajem stranih boraca i humanitarnih islamskih organizacija koje s puno novca šire veru.“ Pri tome je zabrinjavajuće da „pre svega vehabije imaju sve veći uticaj.“

Na sledećoj stranici: Druga strana medalje

Paralelno sa ovom percepcijom Bosne i Hercegovine kao mogućeg legla i uporišta islamizma ili čak terorizma u Evropi postoji međutim i jedno drugačije, sasvim suprotno gledanje na Bosnu i Hercegovinu kao zemlju u kojoj živi veliki broj muslimana.

Samo dva dana posle što je list „Nojes Dojčland“, upozorio na navodnu opasnost koja Evropi preti od BiH, ugledni frankfurtski List „Frankfurter Algemajne cajtung“ je objavio (21.9.2011.) svojevrstan odgovor - tekst pod naslovom: „Među bosanskim i albanskim muslimanima se ne vidi nikakva radikalizacija“. Analizirajući situaciju na jugoistoku Evrope autor članka konstatuje: „Ključno za situaciju na Balkanu je činjenica da su sukobi u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji pre svega bili etnički motivisani, a ne verski…Muslimani na Balkanu – ukupno njih oko osam miliona – su toliko sekularni, 'prozapadni' i liberalni kao malo gde na svetu.“

„Islamski reformator“ Mustafa Cerić

Dok su teroristički napadi od 11. septembra s jedne strane izazvali kod mnogih na zapadu, pa i u Nemačkoj, strah od islama, s druge strane je počela svojevrsna potraga za nekim islamom drugačijim od onog koji su propovedali talibani i Al Kaida. Želeo se moderni, tolerantni oblik islama koji bi prihvatio temeljne zapadne vrednosti i koji bi bio kompatibilan sa demokratskim i sekularnim društvenim uređenjem zapadne provenijencije.

I upravo je bosanska tradicija islama prepoznata kao model za tzv. „evropski islam“, a Reis-ul-ulema Mustafa Cerić je u Nemačkoj promovisan u njegovog reprezentativnog predstavnika.

Već 2004. u intervjuu listu „Tagescajtung“, Cerić je nazvan „posrednikom između islama i hrišćanstva“. Taj ton je zadržan i kasnije, pa je u novembru 2006. u nedeljniku „Cajt“ objavljen veliki članak o Ceriću pod naslovom: „Islamski reformator“. Pritom se u tekstu naglašava njegova tolerantnost prema drugim religijama, njegova privrženost načelima pravne države i poštovanju  ljudskih prava, kao i njegovo uverenje da su muslimani sastavni deo moderne Evrope.

Islam za Evropu

Još važnije je međutim prepoznavanje bosanskohercegovačke tradicije islama kao „Islama za Evropu“, kako to u naslovu članka objavljenog u avgustu ove godine ističe list „Frankfurter algemajne cajtung“. Ističući da se radi o zemlji u kojoj muslimani žive već vekovima autor piše: „To je primer koji nam jasno pokazuje netačnost tvrdnje da se islam i demokratija međusobno isključuju. (…) Usprkos ratu i oko 100 000 žrtava na strani bosanskih muslimana, ni jedan relevantni predstavnik bosanskih muslimana ne bi mogao doći na ideju da govori o ukidanju demokratije i uspostavi neke božje države. A da to i kaže, malo ko bi ga sledio. (…) Razdvajanje države i religije je za bosanske muslimane već više od stotinu godina opšteprihvaćena činjenica.“

U međuvremenu je bosanska tradicija islama tema brojnih skupova, konferencija i naučnih simpozijuma u Nemačkoj. Paradoksalno – i to je jedna od posledica terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine.

Autor: Zoran Arbutina
Odg. urednik: Jakov Leon