Izrazi se menjaju, cilj ostaje isti: i kod najnovijih predloga Evropske komisije za dalji razvoj evrozone radi se na kraju krajeva o trajnom transferu novca iz jakih zemalja severa u slabe zemlje juga. Samo što to niko ne kaže – da ne bi uplašio Nemce, Holanđane, Fince.
Osnovni problem monetarne unije jeste vrlo različita snaga pojedinačnih nacionalnih ekonomija. Dok je svaka zemlja imala svoju sopstvenu valutu, mogla je da je po potrebi devalvira i tako delimično ublaži svoju slabost u odnosu na konkurenciju. S jedinstvenom evropskom monetarnom politikom, to više nije moguće.
Zatrovana atmosfera
Politika nultih kamata Evropske centralne banke (ECB) zamišljena je kao pomoć prezaduženim zemljama da konsoliduju svoj budžet. Jake nacionalne privrede, kao što je recimo nemačka, mogle bi da podnesu i više kamate, ali štediše već godinama za svoj novac ne dobijaju nikakve kamate. Šef ECB Mario Dragi uvek je govorio da je politika jeftinog novca zamišljena samo kao predah, ali da ona ne može da zameni ekonomske reforme u zaduženim zemljama. Ali, izgleda da one žele trajno da se pripreme za situaciju koja već godinama truje atmosferu i deli Evropu: jug ima osećaj da mu se odluke nameću, sever se oseća iskorišćenim.
Ono što Komisija pozitivno naziva „dovršavanjem“ monetarne unije, pretvorilo bi se na kraju krajeva u uniju transfera. Među predlozima su, pored uvođenja funkcije evropskog ministra finansija i budžeta monetarne unije, takođe i izdavanje zajedničkih obveznica članica evrozone, koje su ranije obično nazivane evro-bondovima i koje su od početka plašile Berlin. (Nemačka savezna vlada odmah je odbila taj predlog.) Pitanje garancija za dugove, stavljanje na raspolaganje novca i njegovog trošenja, postalo bi zajednička stvar. Naravno, zadatak Komisije jeste postavljanje zajedničkih zadataka, ali s obzirom na to da bi evropeizacija finansijske politike išla na teret stabilnih zemalja severa, ona u tom obliku nema nikakvih izgleda.
Otkud Komisiji ideja da je vreme za veliki skok unapred kada je reč o evropskim integracijama? Do takvog zaključka može se doći čisto na osnovu činjenica. Ali trenutno nigdje nema odgovarajuće atmosfere za to: ni u Nemačkoj, ni u Francuskoj – bez obzira na izbor „Evropejca“ Makrona – a pogotovo ne u istočnoj Evropi. A Britanci žele potpuno da napuste Evropsku uniju.
Teško stečeno blagostanje
Komisija očigledno ima iluzije kod još jednog cilja – naime da do 2025. po mogućnosti sve članice EU uvedu evro. Danci i Šveđani danas manje nego ikad razmišljaju o tome da se odreknu svojih valuta. I Česi su u međuvremenu snažno protiv toga.
„Problem evrozone je danas to što ona ne stvara konvergenciju svojih članica“, žali se komesar EU za finansije Moskovici. A ujednačavanje ekonomske snage prema dole, ne može da bude merilo, već i zato što je EU u konkurentskom takmičenju s trećim državama kao što su Kina ili Indija i ne može sebi da priušti osrednjost.
Kod problema monetarne unije ne može se na kraju krajeva izbeći vraćanje dobrim, starim kriterijumima stabilnosti. Evro je i „obećanje blagostanja“, izjavio je prilikom predstavljanja tih ideja komesar Dombrovskis nadležan za zajedničku valutu. Može biti. Ali blagostanje ne pada s neba. Njega treba stvoriti radom.