Od sada važi princip: EU first. Britanska vlada će morati da se pomiri sa činjenicom da će ostalih 27 članica EU tokom pregovora o istupanju na sve načine pokušati da proguraju sopstvene interese. London ne može da očekuje pardon. Biće surovo. Iluzija su raspršene.
Blesavo zvuči kuknjava premijerke Tereze Mej da se Evropska unija urotila protiv njene zemlje. I Velika Britanija želi da ostvari svoje interese, ali u ovome neće imati saveznike. EU će diktirati tempo i sadržinu pregovora. Prvo razvod, onda da se plate računi pa tek onda možemo da pričamo o trgovinskom sporazumu. London je hteo to obrnutim redom, žali se šef diplomatije Boris Džonson.
Evropska unija drži štap i šargarepu. Iz ekonomskog ugla, Britancima je potrebniji kontinent nego obratno. Ukoliko Britanci neće ovako da pregovaraju, ostale članice EU mogu jednostavno da pričekaju automatski Bregzit. Jer najkasnije 29. marta 2019. Ostrvo više nije deo EU, sa ili bez dogovora. Taj rok EU može da produži samo jednoglasno, a to baš nije povoljna okolnost za britanske pregovarače.
Jedino sredstvo pritiska koje London ima u rukama je takozvani tvrdi Bregzit. Da jednostavno ustane i ode iz kafane bez plaćanja ceha. EU ih više ne bi mogla primorati na plaćanje. Kako bi i mogla? Naravno, tako bi odnosi buntovnog ostrva i njemu omraženog kontinenta bili narušeni na dugi niz godina, možda i decenija. Građani EU koji žive u Ujedinjenom Kraljevstvu i Britanci koji žive u EU postali bi ulog u ruletu zvanom Bregzit.
Zato će obe strane, koje sada jogunasto ističu maksimalne ciljeve, na kraju naći tipično evropski kompromis. Interesi će biti uvaženi. Britanci će nešto platiti. Evropljani će im omogućiti pristup tržištu i političku saradnju. Na kraju će Velika Britanija iz perspektive EU imati sličan status kao Norveška ili Švajcarska.
Ispravan je potez premijerke Mej to što na parlamentarnim izborima u junu od građana traži jasan mandat za mekšu verziju Bregzita. Jedno je ipak jasno: kao i u pravom braku, razvod uvek više zaboli jednu stranu. Očigledno je koja će to strana ovde biti. Velika Britanija srlja u svoju iluziju o novoosvojenom suverenitetu koji je prevaziđen model u svetu globalizovane ekonomije i tesne političke umreženosti.
Za Veliku Britaniju počinje doba nesigurnosti. Vlada će naspram sebe imati 27 zemalja EU koje su – neobično za njih – zbile redove, ali i još više od stotinu drugih zemalja sa kojima nanovo treba pregovarati o slobodnoj trgovini i pristupu tržištu. Ishod neizvestan. Do sada su Britanci sa tim zemljama bili povezani preko EU. Da li svet zaista jedva čeka Britaniju oslobođenu evropskih okova, kako priželjkuje Džonson? To je još jedna iluzija.
Kada se ne budu ostvarila sva lažna obećanja Bregzitaša iz perioda pre referenduma, onda je jasno ko će im za to biti kriv: Brisel! Marljivo se tka apsurdna bajka prema kojoj se EU – naravno, pod nemačkim vođstvom – urotila protiv odvažnih Britanaca.