Nakon dvonedeljne drame je brod nemačke organizacije za spašavanje izbeglica pristao na italijansko ostrvo Lampeduzu. Kapetanki se prebacuje „pomoć ilegalnom doseljavanju“. Štampa piše o krahu izbegličke politike.
Oglas
Posle mnogo dana natezanja je brod „Sea Watch 3“ pristao na italijansko ostrvo Lampeduzu sa četrdesetak izbeglica na palubi. Iz nemačke organizacije Sea Watch su saopštili da je kapetanka broda Karola Rakete (31) uhapšena nakon što se brod usidrio.
Brod organizacije koja spašava izbeglice iz Sredozemnog mora je 12. juna izbavio 53 migranata iz gumenog čamca pred libijskom obalom. Trinaestoro nemoćnih, dece i žena je još ranije primljeno na italijansku obalu.
Rakete koja je odgovorna za brod je prethodno u jednom videu na Tviteru rekla da je samostalno odlučila da brod pristane nakon što danima nije dobijala dozvolu italijanskih vlasti za to. Zemlje poput Nemačke, Francuske, Luksemburga i Portugalije oglasile su se spremnim da preuzmu izbeglice sa ovog broda, no italijanske vlasti nisu popustile, čekajući na „garancije“.
Prema izveštaju Rai News kapetanki broda koji je plovio pod holandskom zastavom preti između tri i deset godina zatvora zbog nečega što italijanska vlast tumači kao „pomoć ilegalnom doseljavanju“ i kršenje pravila plovidbe.
Popularni nemački komičar Jan Bemerman najavio je da će, ukoliko Rakete bude optužena, organizovati prikupljanje pomoći za troškove advokata.
„Oduvan humanitarni plašt“
Vlasti u Rimu pod uticajem ministra unutrašnjih poslova Matea Salvinija, lidera desničarske Lege, vode izrazito oštru izbegličku politiku. Italijanske luke su zvanično zatvorene za međunarodne spasilačke brodove.
Međutim, kako piše nemački list Folksštime, lako je upirati prstom na italijansku vlast. „Njihova nova oštrina je proizvod propasti celokupne evropske izbegličke politike“, piše list. Dablinska pravila, koja kažu da došljaci moraju tražiti azil u onoj zemlji Evropske unije u koju su prvo ušli, već godinama svaljuje najveći teret na mediteranske zemlje – Italiju, Grčku i u nešto manjoj meri Španiju.
„I sada, pošto se skoro sve zemlje EU prešle na rigoroznu izolaciju, ništa više ne ide. (…) Vetar sa Lampeduze oduvao je humanitarni plašt kojim je Brisel još ogrnut pravo u talase Sredozemnog mora“, dodaje se u komentaru ovog lista.
U Sredozemnom moru se od 2014. godine utopilo oko 20.000 ljudi u pokušaju da se domognu Evrope.
Golgota migranata na Vučjaku
Golgota migranata na brdu Vučjak kod Bihaća izgleda da nikoga ne interesuje. Nesrećnim ljudima, osim institucionalnih briga, nedostaju hrana, lekovi, lekari, struja, toaleti... Među njima ima i dece.
Foto: DW/D. Planert
Posledica nedelovanja
Pritisak je 18 meseci postepeno rastao da bi u petak 14. juna došlo do kulminacije. Pored kampa Međunarodne organizacije za migracije (IOM) kod Bihaća na jednoj livadi je kampovalo 500 osoba. IOM ih nije registrovao, tako da nisu mogli da dobiju nikakvu hranu niti pomoć. U popodnevnim satima stigli su policijski autobusi i ti ljudi su pozvani da se ukrcaju.
Foto: DW/D. Planert
Transport
U Bihaću procenjuju da tu boravi šest do osam hiljada migranata, što je kao 20 odsto tamošnjeg stanovništva. Kampovi su premali da ih sve prime i mnogi borave u napuštenim kućama. Takođe, svakodnevno se priča o provalama. Ispred vrtića je došlo do ubadanja nožem. Proširila se nesigurnost, podstaknuta društvenim mrežama. Autobusi su se zaustavili 10 kilometara izvan grada na makadamskom putu.
Foto: DW/D. Planert
Dolazak na Vučjak
Ovo mesto je tokom više decenija služilo za odlaganje gradskog smeća. Preko smetlišta je samo navučen sloj zemlje. Stanovnici pričaju da se tu sve češće pojavljuju gasovi iz deponije, poput metana. Granica EU odatle je udaljena samo pet kilometara, a između su minska polja. Tu postoje samo smrad, tri šatora i rezervoari za pitku vodu. Nema toaleta, tuševa, struje, kao ni bolničara.
Foto: DW/D. Planert
Abdul Rahim Bilal
Istovaren je iz policijskog kombija. Zadrhtao je, vrisnuo od bola i s njim više nije moglo da se razgovara. Ubrzo potom ležao je u prljavštini držeći ruke u predelu slepog crijeva. Autobus je krenuo. Nakon energične reakcije jedan policajac pozvao je hitnu pomoć. Trebalo joj je pola sata da dođe. Tri dana kasnije, prema informacijama iz bolnice, Abdul Rahim Bilal je otpušten.
Foto: DW/D. Planert
800 ljudi na deponiji
U toku samo nekoliko dana policija je sve više migranata dovozila na Vučjak. Hvatala ih je svuda po gradu, u sporednim ulicama, na železničkim šinama, svuda. U gradu se sada može videti samo mali broj migranata. Mnogi „Bišćani“ samtraju da su ih napustili i EU i vlada u Sarajevu. „Sami sebi smo morali da pomognemo“, kažu oni.
Foto: DW/D. Planert
Hleb i supa
Većina ovih mladića dolazi iz Avganistana, Pakistana i Sirije. Zatim slede Indija, Egipat i Gaza. Ovde gore, oni od lokalnog Crvenog krsta dva puta dnevno dobijaju hljeb i supu. Predstavnici IOM su dolazili ovde u belom Dačija Dasteru. Nisu uradili ništa.
Foto: DW/D. Planert
Crveni krst se nada pomoći
Saradnici lokalnog Crvenog krsta u Bihaću kažu da za zbrinjavanje izbeglica ili za kupovinu sanitetskih sredstava ne dobijaju novac od vlade u Sarajevu ili IOM. Zbog toga je pre nekoliko dana upućen poziv građanima Bihaća sa molbom da doniraju hranu.
Foto: DW/D. Planert
Ratne priče
Neki migranti sa Vučjaka su deset nedelja na putu ka Evropi, a neki čak tri godine. Oni pričaju o ratu u Siriji, terorističkim napadima i policijskoj samovolji u Pakistanu i raketama ispaljenim na Gazu. „Da je bilo moguće živeti u našoj zemlji, ne bismo sada bili ovde“.
Foto: DW/D. Planert
Nema više snage
Džuma Al Hamid u Siriji je bio u jednom od Asadovih zatvora. On dolazi iz okoline Idliba. Na putu je već tri godine, godinu dana proveo je na Lezbosu u kampu Moria. „Ne mogu više“, kaže 26-godišnjak. „Želim da samo da živim u kući, ništa više. Ovde se bojim. Bojim se policije, kao i kriminalaca ovde gore.“ Krijumčari traže 3.000 evra. On ih nema.
Foto: DW/D. Planert
This ist not a camp…
Oni žele da ih čuju. Ovo je njihov vapaj. Zbog toga sam sa sobom poneo papir i olovku. Jedna gospođa iz jedne francuske organizacije za ljudska prava, napisala je ovo umesto njih. Očajnički pokušaj da dobiju pomoć.
Foto: DW/D. Planert
Bez prava
Hasan Ali deportovan je na Vučjak, iako ga je IOM registrovao kao migranta i dobio je mesto u kampu „Bira“. On kaže: „Policija me uhapsila u gradu. Kad sam im pokazao svoju IOM-karticu i rekao da sam smešten u ’Biri’, rekli su mi da će me udariti ako to još jednom ponovim. Potom su me doveli ovde. Zašto? Ne znam.“
Foto: DW/D. Planert
Jesti u prljavštini
Hrana Crvenog krsta sastoji se od dve oskudne supe dnevno. Ovde nema struje, nema toaleta, nema tuševa i ne postoji mogućnost da se opere odeća. Gotovo svi imaju osip, raščešane delom gnojne rane, krvava stopala i noge. Ovde nema lekara. Bolničari Crvenog krsta kažu da nemaju dovoljno materijala za brigu o tim ljudima.
Foto: DW/D. Planert
Dete na smetlištu
Najmlađi migrant u kampu ima 12 godina. On zapravo pripada kampu „Bira“ ili jednom od hotela u kome su smešteni žene i deca. Policija ga je takođe pokupila u gradu i dovela na Vučjak. On poseduje samo ono što ima na sebi. Strategija preplavljenog grada Bihaća je jasna: „Nestanite odavde“. Krivci za to su odgovorni u EU i Sarajevu.
Foto: DW/D. Planert
EU sve zna
Evropska unija ne može da kaže da nije ništa znala. Dvojica vojnika EUFOR-a bila su na Vučjaku i sve su videla. Oni će o tome obavestiti svoje glavno sedište. Ova situacija veoma podseća na rat u Bosni i Hercegovini. Bihać je bio „zaštićena zona UN“, ali samo na papiru. Tada su ovde boravili posmatrači UN. Oni nisu uradili ništa. Isto kao i EUFOR danas.