Pre godinu dana, Tomas Miler (52) iz Minhena ponovo je imao zdravstvenih problema: otečene noge, visok krvni pritisak. Bilo mu je sve lošije. Bubreg koji je Mileru presađen pre deset godina više ne funkcioniše kako treba. Zbog toga je doneo odluku: u narednih nekoliko nedelja će obaviti sve što je potrebno i preseliti se u Španiju, u blizini Malage. „Tamo su šanse da dobijem organ mnogo veće, ne čeka se tako dugo kao u Nemačkoj.“

Tomas Miler ima dugu istoriju bolesti: kada je imao 16 godina otkriveno je da ima dijabetes. Otada svakodnevno ubrizgava insulin. Kod osoba sa dijabetesom postoji visok rizik otkazivanja bubrega – Mileru se to desilo pre nego što je napunio 40 godina. Prvo je morao na dijalizu tri puta nedeljno, a zatim su transplantirani bubreg i pankreas. „Imao sam sreću da čekam dva organa: bubreg i pankreas, a na listi čekanja dva organa nije bilo toliko ljudi kao na spisku za jedan organ.“

Ako sve dobro funkcioniše, presađeni bubreg može da traje 20 godina – kod Tomasa Milera to nije bilo ni deset godina.

Tračak nade: njegova devojka pristaje da mu donira bubreg. Ali lekari iz klinike u Minhenu moraju da je odbiju. „Moja devojka je pre dve godine imala mali karcinom i, iako nije bila na hemoterapiji već samo na zračenju, nije imala pravo da donira bubreg.“

Dugo čekanje na organ u Nemačkoj

Da je Tomas Miler ponovo započeo sa dijalizom u Nemačkoj, opet bi se našao na listi čekanja za transplantaciju organa – zajedno sa trenutno 9.400 ljudi. To su pacijenti kojima je potreban novi bubreg ili srce, jetra ili pluća. U Nemačkoj se na bubreg čeka od šest do deset godina.

To je mnogo vremena koje neko kao Miler – nema. Problem je u tome što je recimo prošle godine samo 955 ljudi doniralo svoje organe posle smrti kritično bolesnim pacijentima. U Nemačkoj se primjenjuje pravilo: organi se mogu uzimati samo od osoba koje su se izričito za to izjasnile u svojoj kartici donatora organa.

Ministar zdravlja, Jens Špan to želi da promeni – po ugledu na zakone koji već dugo postoje u gotovo svim evropskim zemljama. To znači da se svi umrli automatski računaju kao donatori organa – osim ako se tome izričito ne suprotsave. Osim toga, i rođaci mogu odbaciti uzimanje organa od umrlog, tako da Špan govori o takozvanom rešenju dvostrukog suprotstavljanja automatizmu doniranja organa. Međutim, mnogi to kritikuju kao nedopustivo uplitanje u lična prava osobe.

Da li će se uključiti i Evropski sud pravde?

Kada Suzane Rajtmajer čuje protivnike ove reforme, ljuti se i kaže. „Onda bi trebalo da kažu i da ne žele da prihvate organ, ako im bude potreban!“ Ta kozmetičarka se bori za više donacija organa i registrovala je udruženje „Protiv smrti na listi čekanja organa“.

Ta žena iz Volfsburga onlajn-peticijama vrši pritisak na Bundestag, govori u Ministarstvu zdravlja i svake dve sedmice piše političarima i doktorima. Spremna je da se žali i Evropskom sudu u Luksemburgu.

Donacija organa nema dobru reputaciju u Nemačkoj

Suzane Rajtmajer je ponesena sudbinom u porodici: kada je njenoj ćerki Simoni pre četiri godine bio potreban bubreg, život joj je spasila donacija organa u Španiji. „Ako vam je hitno potreban zdrav organ, morate otići u Španiju, Austriju ili Holandiju“, žali se Rajtmajer i dodaje: „U Španiji su ljudi koji doniraju organe posebno priznati i poštovani.“

U Nemačkoj, s druge strane, donacija organa ima lošu reputaciju. „Nikada ništa pozitivno o doniranju organa, uvek neki skandali. Nemci uvek misle da će ako odu u bolnicu, direktno da ih raskomadaju“, kaže 60-godišnjakinja.

Suzane Rajtmajer mora da izdrži još nekoliko meseci. Sredinom ove godine ministar zdravlja želi da iznudi odluku Bundestaga. Tomas Miler će pratiti debatu iz Španije – možda već sa novim bubregom.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android