Potpredsednica Bugarske Margarita Popova nedavno je, prilikom susreta sa svojim sunarodnicima u Bosilegradu, izjavila da će „Srbija postati članica Evropske unije, ali da se to neće dogoditi bez rešenja pitanja bugarske manjine“. Istovremeno, bugarski premijer Bojko Borisov u martu, prilikom odlučivanja o statusu kandidata, ponovio je da njegova zemlja podržava Srbiju na putu ka EU i da dodeljivanje statusa kandidata ne vezuje za ulazak Bugarske u Šengen-zonu.

Profesor Kristo Mančev, istoričar i naučni saradnik u Institutu za balkanistiku Bugarske akademije nauka, smatra da ulazak Srbije u EU ne bi trebalo uslovljavati položajem bugarske manjine u „Zapadnim pokrajinama“ – kako u Bugarskoj zovu oblasti oko Bosilegrada i Caribroda i koje su od srednjeg veka većinski naseljavali Bugari.

„Možda zvuči paradoksalno, ali većina Bugara iz ’Zapadnih pokrajina’ više ne živi tamo. Oni su razbacani po celoj Srbiji i van nje. Posle 1948. mladi su odlazili u škole i na univerzitete, radili po Srbiji i tamo stvarali svoje porodice. Deca rođena u mešovitim brakovima više se ne osećaju kao Bugari. Jednostavno, nikada nije bila uspešna ona politika koja ne uzima u obzir promene i ne prihvata realnost. Od 7.000 stanovnika Caribroda 3.500 su Bugari, a ostalo Srbi. I to je zvanična statistika“, kaže prof. Mančev.

Status manjine – pokazatelj demokratizacije Srbije

Oblasti oko Bosilegrada i Caribroda pripojene su tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca 1919, na osnovu Nejskog sporazuma, jednim od sporazuma kojim je okončan Prvi svetski rat. Veliki broj bugarskog stanovništva zauvek je otišao iz tih krajeva i danas tu živi 20 do 25 hiljada Bugara.

„Ako bacimo pogled na dramatičnu balkansku istoriju, posebno na odnose Srbije i Bugarske tokom 20. veka, videćemo da je bugarska manjina u ’Zapadnim pokrajinama’ verovatno najteže plaćena žrtva Bugarske nakon potpisivanja sporazuma u Neju“, kaže Univerzitetski profesor i bivši ambasador Bugarske, između ostalog i u Srbiji, Jani Milčakov i dodaje: „Garantovanje prava Bugarima neophodan je element u strategiji Beograda za evropske integracije, ali i ne samo to. Status tih prava pokazatelj je demokratizacije same Srbije. Bez suočavanja sa prošlošću, bez učenja dokumentovane istine o svemu što se dogodilo sa tom manjinom, o političkim manipulacijama i represijama kojima je bila izložena, često i od strane sopstvenih sunarodnika, ne može biti prihvaćeno da su kolektivna prava bugarske nacionalne zajednice rešena na zadovoljavajući način. (…) Na kraju, da sumiramo: transformacija Srbije u evropsku zemlju nije samo u interesu bugarske spoljne politike već i u interesu bezbednosti balkanskog regiona. Međutim, povezivanje članstva Srbije u EU sa njenom demokratizacijom što uključuje i sprovođenje odredaba zakona o manjinama, jeste preduslov za njeno buduće članstvo. Bugarska nije jedina koja štiti svoje manjine upravo iz te perspektive. Izjave slične onoj koju je dala vicepredsednica Popova, dali su i visoki zvaničnici Mađarske i Rumunije.“

Politikolog Stefan Popov, izvršni direktor fondacije „Risk monitor“, smatra da „članstvo Srbije u EU može biti povezano sa pitanjem bugarske manjine samo pod jednim uslovom: ako se drastično krše prava te manjine.“

„Nemam utisak da se tako nešto događa po pitanju bugarske manjine. Što se tiče izjave Margarite Popove mislim da je ona prilično preuranjena, da ne pominjem da podseća na lokalno-populističku izjavu datu od osobe koja nije baš mnogo u toku sa dinamikom međunarodnih odnosa. S jedne strane, takav preterani zahtev nema čak ni mnogo osnova, a sa druge, članstvo Srbije je strateško pitanje na Balkanu od kojeg zavisi hiljadu drugih stvari. Uopšte mi se ne čini realnim da evropske integracije Srbije, koje su veoma važne za ceo region, budu uslovljene u zavisnosti od prava jedne nacionalne manjine“, zaključuje Stefan Popov.

Dvostruki standardi?

I u samoj Bugarskoj skoro 10 odsto stanovnika su pripadnici dve najveće manjinske zajednice – turske i romske. Primenjuje li Bugarska dvostruke standarde kada je reč o onima u inostranstvu i onima u samoj Bugarskoj?

„Razume se da takav dvostruki standard postoji“, kaže profesor Mančev. „Mi stalno govorimo o pravima Bugara van Bugarske, ali ne dajemo ista prava ne-bugarima u zemlji. Imaju li bugarski Turci svoju školu? Da li oni imaju svoj radio ili televiziju, svoje novine? Ništa slično. A sedam hiljada stanovnika Caribroda to ima.“

Ivajlo Trifonov, bivši vicepremijer Bugarske i ambasador u SR Jugoslaviji od 1997. do 2001. godine, smatra da se ne može govoriti o dvostrukim standardima: „Ako postoje propusti, teško da je za to odgovorna bugarska država. Romske škole uočljivo nedostaju, ali zato što sama romska deca ne žele da uče i opštinske i oblasne službe ne uspevaju da ih uključe u škole. Da ne govorim da literature i književnog romskog jezika, koliko znam, nema. Što se tiče turske manjine, sa njihove strane do sada nije bilo nikakvih formalnih zahteva za nastavom na turskom jeziku.“

Pitanje manjina u Bugarskoj ima i ustavno-pravni karakter jer bugarski ustav ne priznaje postojanje kolektivnih manjinskih prava, kao što je to slučaj sa Srbijom gde postoje zakoni koji regulišu parlamentarno predstavljanje albanske, mađarske, romske i rumunske manjine. Ako Bugarska odluči da sprovede takav mehanizam, to bi zahtevalo donošenje ustavnog amandmana koji definiše manjine i usvajanje dodatnih akata koja bi definisala prava manjina u Bugarskoj.

Razgovarao: Georgi Papkočev
Odgovorni urednik: Ivan Đerković