DW: Protagonistkinja Vašeg filma je siromašna penzionerka koja odlučuje da napusti svoju domovinu i bolji život potražiti u drugoj zemlji. Ona ne poznaje jezik zemlje u koju odlazi, nema prijatelje u toj zemlji, ali se ipak odlučuje na tu promenu. To je scenario koji je poznat stotinama hiljada ljudi različite starosti koji sanjaju da bolji život ostvare u Nemačkoj. Ali Vi rušite kliše. Vaša protagonistkinja je Nemica koja napušta tu zemlju.

Srđan Šarenac: Da, Petra Kalenbah u svojoj 65. godini odluči da želi kvalitetniji život, jer ima mesečnu penziju od 700 evra i kada plati stan 500 evra mesečno i ostale troškove, njoj ostane nekih 20 evra na raspolaganju. Ona želi nogo više od života i smatra da treće životno doba nije prilika za čekanje smrti, već prilika za početak nekog novog života.

Ja sam nju zapravo hteo da prikažem kao nekog heroja koji u svojoj 65. godini odluči da se preseli u Bugarsku, čiji jezik ne poznaje, ne poznaje ni ćirilicu, ali želi kvalitetniji i bogatiji život nego u Nemačkoj. U Hamburgu je ona čak odlazila po humanitarnu pomoć koja se deli jednom nedeljno.

U Nemačkoj onaj ko ima primanja manja od 917 evra mesečno važi za siromašnu osobu. Ali u Bugarskoj je ipak doživljavaju kao bogatu Nemicu. Kolika je njena penzija za bugarski standard?

Ona u Bugarskoj sa svojih 700 evra može kvalitetno da živi. Iznajmljivanje stana u Hamburgu koštalo ju je 500 evra mesečno, u Bugarskoj stan plaća 155 evra mesečno. Preostane joj mnogo više novca kad plati stan nego u Nemačkoj i ona zapravo živi mnogo kvalitetniji život – sebi može da priušti i odlazak u pozorište i u bioskop, može da ode na večeru... Dakle sve ono što sebi u Nemačkoj nije mogla da priušti, iako je rođena Nemica i iako je tamo provela čitav životni vek i zaradila nemačku penziju.

Kako na nju gledaju Bugari? S kojim se kulturološkim izazovima, odnosno s kojim predrasudama se ona suočava u Bugarskoj?

Bugari su je prihvatili odlično. Prvog dana kada je došla upoznala je komšinicu Stanku koja živi u istoj zgradi i one su počele da komuniciraju. Budući da ne govore ni jedan zajednički jezik – Stanka ne priča nemački ni engleski, a Petra ne priča bugarski – onda njih dvije sednu pored kompjutera i koriste gugl-translejt, i zahvaljujući tome se sporazumevaju. I onda kad ode na pijacu ili negde drugo, ona se uvek sporazumeva uz pomoć gugl-translejta ili traduke. A vrlo česte su scene kada ona priča na nemačkom, a oni na bugarskom i savršeno se razumeju.

Finansije su svakako osnovni razlog zbog kojeg Petra odlazi da potraži bolji život u Bugarskoj. Ali da li je to i jedini razlog? Pokušava li ona na svoj način da se suprostavi sve izraženijem fenomenu usamljenosti ljudi u razvijenim industrijskim zemljama?

To je apsolutno tačno. Petra živi sama u Hamburgu i kad se preseli u Bugarsku ona je više okružena ljudima koji žive u njenoj zgradi i koji mogu da pričaju s njom, a koji su takođe penzioneri.

Da li Petra na kraju ostvaruje bugarski san?

Da, da. Petra sada živi šest godina u Bugarskoj. Ona je i dalje u gradiću Kavarni gde je otvorila umetničku galeriju i gde izlaže svoje slike.

Veliki broj ljudi sa Zapadnog Balkana međutim napušta vlastite zemlje i odlaze upravo u Nemačku. Ruši li ovaj film stereotip o Nemačkoj kao obećanoj zemlji?

Kada sam pravio „Bugarski san“, meni je zapravo cilj bio da razbijam neke predrasude. Iz pozicije Balkana mi zapravo gledamo na Nemačku kao na savršenu zemlju, najbogatiju zemlju EU i mislimo da tamo teče teče med i mleko. Ja sam zapravo svojim filmom želeo da razbijem taj stereotip i prikaže da u Nemačkoj postoje i siromašni slojevi stanovništva, kao što su nemački penzioneri. Mnogi od njih su svoj čitav radni vek proveli u Nemačkoj, radili 35-40 godina da bi na kraju završili s penzijom od 700-800 evra s kojom oni teško, teško preživljavaju.

Ja takođe pokazujem, ne samo ljudima sa Balkana, da u Nemačkoj ne teče med i mleko, nego ja zapravo želim da pokažem i nemačkim penzionerima i drugim penzionerima da, ako u svojoj zemlji ne mogu da prežive sa svojom penzijom, da ipak postoji izlaz, da ne bi trebalo da budu očajni.

Podaci govore da je, ne samo broj siromašnih penzionerki i penzionera u Nemačkoj od 2006. godine do danas porastao za 50 odsto, već i da će u narednih 20 godina doći do povećanja broja siromašnih penzionera. Kako gledate na to?

Voleo bih da moj film podstakne raspravu o toj temi i da na neki način dovede do toga da se poboljša standard generacije koja je u trećem životnom dobu. Ako bi to bilo uspešno, ja bih kao autor bio veoma srećan.

I mi na Balkanu se suočavamo s time da svako ko ovde provede svoj radni vek ne može da živi od penzije i onda imamo situaciju da po tri generacije žive zajedno u istom stanu, jer ovi mlađi pomažu starije koji su penzioneri, a ovi stariji opet pomažu mlađe, jer ovi nemaju stan i nemaju dovoljno sredstava da iznajme stan i da se odvoje. To je svakodnevnica i kod nas.

Srđan Šarenac je rođen u Sarajevu. Završio je master studije iz filmske i TV režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Media Business School u Rondi završio je master iz filmske i TV produkcije, a postdiplomske studije iz scenaristike na Binger Film Lab u Amsterdamu. Njegov dugometražni dokumentarac „Selo bez žena“ osvojio je 14 nagrada. Osim režije bavi se produkcijom i jedan je od producenata nagrađivanog filma „The Road Movie“, reditelja Dimitrija Kalašnikova. Film se kvalifikovao za Oskara 2019. u kategoriji za najbolji dugometražni dokumentarni film. Njegov dokumentarni film „Bugarski san“ premijerno će biti prikazan u okviru AJB (Al Jazeera Balkan) DOC Film Festivala.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android