Razlike u tradicionalnoj muslimanskoj ženskoj odeći su ponekad uočljive samo poznavaocima. Stoga ne treba da čudi što mnogi ne znaju da razlikuju nikab, čador i burku. Osim toga, brojne su žene koje kombinuju elemente nekoliko načina odevanja, što dodatno otežava raspoznavanje. Galerija koju donosimo prikazuje tradicionalne tipove muslimanskog pokrivanja ženskog lica i tela.

Dugački pravougaoni šal koji se slobodno omota oko glave i prebaci se na leđa. Može biti u raznim bojama. Tradicionalno je zastupljena u zemljama Persijskog zaliva.

U širem smislu hidžab je bilo koja odeća koja odgovara šerijatskim propisima. Međutim u zapadnim zemljama hidžab je oznaka za odevni predmet koja muslimankama u potpunosti prekriva kosu, uši i vrat, a u većini slučajeva pada niz leđa. Lice ostaje otkriveno.

Sastoji se iz dva dela. Jedan pokriva glavu slično kapi, a drugi je šal koji često ima formu rukava sa svrhom da pokrije leđa. Reč „amira“ je persijskog porekla i znači „princeza“.

Ogrtač s prorezom za lice sakriva kosu, uši i leđa, seže do struka. Rasprostranjen je na Bliskom istoku i u Turskoj.

Ogrtač koji pokriva telo od glave do pete. Otvoren na prednjem delu, bez ukrasa, obično ga žena pridržava rukom. Lice nije pokriveno, ali krajem ogrtača žena može pokriti lice ako želi. Osim toga, često se nosi u kombinaciji sa nikabom. Rasprostranjen način pokrivanja u Iranu.

Crna tkanina kojom se pokrivaju glava, lice i kosa. Ostavlja samo prorez za oči. Nikab ne bi trebalo pomešati sa drugom tradicionalnom islamskom odećom kao što je abaja, dugi ogrtač ali sa rukavima. Nikab se nosi u zemljama Persijskog zaliva, Jemenu i Pakistanu.

Pokriva celo telo, glavu i lice. Prorez za oči je prekriven mrežom. Tradicionalni način pokrivanja u Srednjoj Aziji i Avganistanu. Burki je slična parandža, ogrtač kombinovan sa čačvanom, tkaninom od konjskih dlaka koja potpuno pokriva lice. Reč potiče iz persijskog, gde je faradži u 16. veku označavala odeću i za muškarce i za žene. Uzbekistanci su reč preinačili u parandža, a Turci u – feredža.