Čim otvoriš oči, bunovnim pogledom pretražiš nebo. Na osmom si spratu, iznad ulice Singru. Izađeš na terasu da Solunu kažeš dobro jutro. Pet spratova niže, na krovu susedne zgrade, ljudi u radničkim kombinezonima nešto majstorišu. Singru je jedna od fensi ulica za mlade. Kada smo sinoć nešto pre ponoći prošli kroz nju, ispred jednog lokala devojke i mladići su igrali na ulici uz moćni bas iz zvučnika.

Sat je stao

U lokalu „Slomljeni sat", koji vidim sa terase, toče domaće i češko zanatsko pivo. To je jedna od najpoželjnijih destinacija za noćni život u ovom hiperaktivnom gradu. A zgrada u čijem je prizemlju smešten odskače svojim skladnim linijama od funkcionalnih zgradurina unaokolo.

Za vreme osmanske vladavine ispred nje se pružao Trg berze. Nastala je 1907. kao centrala Solunske banke. Vlasnici su bili braća Alatini, iz jevrejsko-italijanske porodice. Arhitekta Vitalijano Poseli je bio Sicilijanac. Jedna je od retkih reprezentativnih zgrada u Solunu koja je ostala cela u velikom požaru 1917. Četvrt veka kasnije nemački okupatori su je zaplenili za svoje potrebe. Nacisti su tada u ovaj kraj grada sabili solunske Jevreje u geto, pre nego što su ih poslali u smrt. To nije poslednja katastrofa kojoj će svedočiti zgrada. Sat na njoj je stao u 11 sati i sedam minuta, 20. juna 1978. kada je u snažnom zemljotresu u Solunu poginulo 49 osoba. Otud i ime lokala „Broken clock".Vodoskok pred zgradom ne mari za istoriju, mlazevi vode živahno skakuću kroz noć.

Jutro je donelo ono što je veče najavilo – konačno se iznad Soluna razvedrilo, meteorolozi za danas obećavaju čak dvadesetak stepeni. Dogovorili smo se da pođemo do najstarijeg solunskog dela koji je zadržao osmanski šarm mahala – Ano Poli, stari grad oko kojeg se pletu priče i legende. Odavde, sa vrha zgrade u centru, vidim celi stari grad. Pružio se na padinama iznad centra kao lenja životinja na martovskom suncu. Svetlost umiva crkvu Svetog Vasilija na levoj strani gornje ivice prizora, a sasvim desno je crkva Svetog Pavla. Između te dve tačke kaskade krovova, kule. Unapred se radujem ovom danu.

Pogled sa tvrđave

Sa stanice Agora uzimamo autobus broj 23. Nakon kraće borbe sa automatom za karte – on ne vraća kusur, pa me karta od 90 cenata košta jedan evro – sedimo u polupraznom autobusu koji brekće uzbrdo. Napuštamo zonu planski urbanizovanog Soluna, autobus se njuškom zabija u uličice, za koje bih se kladio da kroz njih ne bi prošla ni rikša. Levo, pa desno, pa krivudavo. Dole svetluca zalivska voda u beličastoj nijansi plavog. A iznad izmaglice snežna kresta Olimpa. Kad autobus prođe kroz jednu kapiju tvrđave, to je znak za iskrcavanje.

Kapija Ane Paleolog svedoči o prisustvu jedne vizantijske carice u Solunu. Rođena pod Savojskim Alpima početkom 14. veka kao grofica Žana Savojska. Udajom za vizantijskog cara Andronika III Paleologa postaje je Ana Paleolog. Umrla je u Solunu kao Monahinja Anastasija. Pre toga je svoje ime ostavila kapiji u tvrđavi kroz koju upravo prolazimo.

Vidikovac – platforma ispod zidina sa četiri klupe – je skoro prazan. Jedan Italijanka razgovara sa nekim tako glasno, razrogačivši oči pred kamerom mobilnog – kao da želi da golim glasom dobaci preko mora. Onda i to utihne. Između nas na brdu i Soluna razbaškarenog na nizbrdici oko zaliva nema više nikoga. I to je taj trenutak, taj drugi pogled, kada počnete da volite ovaj grad. Mnogi su pogledi sa uzvišica na neki grad i neku vodu pokloni koje život retko sprema. Lisabon sa krova jednog hotela. Zlatni rog od Sulejmanije. Kvarner iz hlada vrsarskog Ladonje. Ušće sa Kalemegdana. Atina sa Vučjeg brda. Hamburg na Elbi sa terase Filharmonije. Split u suton sa Marjana. Eto, Solun se ovim trenucima sam od sebe udenuo u tu nisku bisera.

Mala velika kuća

Silazimo stepenicima i sokacima, mahale se polako bude. Ovde je život spor, niko nikuda ne žuri. Glad nas tera da svratimo u Little big house – hostel sa krovnom terasom i kafeom koji su nam preporučili ljudi koji su živeli u Solunu. Ambijent je prijatan, sa alternativnim nijansama. Kafa dobra, doručak odličan, kolač genijalan. Izlazimo posle sat vremena, sunce se raspojasalo, vreme je da skinemo jakne.

Okrenem se da osmotrim ulicu Andokidu kojom silazimo i opet me iznenadi tiha snaga te lepote.

Strmi sokak na čijem kraju kao kruna izbija glava tvrđave i otomanski poređane kuće sa čardacima. Iznad svega plava ploha. Izlazimo kroz jedini procep na zidinama da bismo za neko vreme napustili Ano Poli i prešli veliku ulicu oivičenu čempresima. Sa druge strane je Pašina bašta.

Penjući se uz blagu uzbrdicu, posmatrajući moćne četinare i ruševine sa nečitkim simbolima, pomislim da bi Pašina bašta bila dobra odrednica u Hazarskom rečniku Milorada Pavića.

Pašina bašta

Svi su saglasni da je ovaj zagonetni park nastao 1904. jer je to urezana na jednom kamenu u njemu. Ali od te tačke se odmotava zamršeno klupko nekoliko priča. Jedni kažu da je to delo solunskih masona. Drugi vide pre sefardski rukopis. Treći pak kažu da je mistična energija ovog mesta povezana sa sufizmom. Govorka se da je duhovni otac celog poduhvata tadašnji guverner Soluna Sejfulah-paša. Ja bih mogao da se kladim da je katalonski arhitekta Antoni Gaudi umešao svoje prste u nastanak deformisane fontane, tunela koji ne vodi nikud i vrata u podzemlje koje ne postoji.

Možda ima nešto istine i u priči meštana manje sklonih mističnim maštarijama, da su maloazijske izbeglice dvadesetih godina prošlog veka u parku pronašle kamenje za svoje nove kuće, pa je posle devastiranja polusrušene strukture grad konzervisao i ponovo uredio park. Iznad parka je kafe To Ktima – Imanje. Ako terasa ovako lepo izgleda odozdo, kako li je tek gore? Odlučili smo da saznamao.

U baštu se ulazi pored male crkve, a iza nje je velelepna Crkva Svetog Pavla. Imali smo sreće pa su neki ljudi ustali, a mi seli za sto pored same ograde. Ispod nas Pašina baša, ispod nje solunski krovovi i more sa brodovima koji miruju.

Uz kafu ovde može da se ćuti, da se srkne divota trenutka – sunce se upravo probija kroz gustiš čempresa i pravi zlatne šare po stolu – ta će nam gusta materija lepote biti potrebna u sivim danima.

Vraćamo se istim putem kroz Pašin vrt, potom prolazom kroz vizantijske zidine u Ano Poli. Zađemo dublje u splet uličica.

Nikola Siroče i Mustafa Kemal

Sa naše leve strane iskrsne dvorište sa maslinama i čempresima, a u njemu kamena crkva iz 14. veka posvećena Svetom Nikoli Orfanosu. Ovaj dodatak – Siroče – neki povezuju sa zaštitničkom ulogom sveca prema deci, drugi vele da je pre crkve tu bilo sirotište. Izvesno je da je to bila manastirska crkva koja je ostala bez manastira. Hronike beleže da je ktitor bio srpski kralj Milutin, muž vizantijske princeze Simonide Paleolog. I ovde sedimo i osluškujemo vekove.

Negde iz sporednih odaja izlazi sedobradi, krupni pop. Nešto nam kaže na grčkom i prstom pokaže prema kapiji. Činovnik večnosti nam ukazuje na radno vreme, upravo je naumio da zaključa kapiju kroz koju smo ušli. Nastavljamo silazak ka moru.

Apostol Pavle sigurno nije ni slutio pre dva milenijuma da će mu grad iz kojeg mora da beži posvetiti ulicu. A još manje da će u njoj biti rođen Mustafa Kemal kojem je turski parlament u četvrtoj deceniji prošlog veka dodelio titulu Ataturk – otac Turaka.

Stojimo pred Ataturkovom rodnom kućom koja je sada na zemljištu koje pripada konzulatu Turske.

Izgleda da je Ataturk rođen u imućnoj porodici, mada ga život posle nije milovao. Jedno je sigurno, njegove revolucionarne ideje začete su u ovom gradu u kojem je napisan i budući turski ustav.

Nerukotvorena ikona i rukotvorene poslastice

Silazimo do crkve Panagija Ahiropetos – posvećena je Bogorodici, tačnije njenoj ikoni „nerukotvorenoj" – prema pravoslavnom verovanju takve ikone su plod božanskog udela, a ne ljudskih ruku. Vizantijska bazilika, verovatno najstarija u gradu, nastala je u četvrtom veku na području rimskih termalnih izvora. Po osmanskom pravu jačega, posle skoro milenijuma kao hrišćanska bogomolja, 1430. je bila prva gradska crkva pretvorena u džamiju. Posle grčko-turskog rata dvadesetih godina prošlog veka. služila je kao prihvatilište za Grke proterane iz Turske. 1939. opet je postala crkva.

Odmah do nje je kafe u koji očito zalaze samo Grci. Isli Porfiridis je i starovremeni kafe sa stilskim nameštajem i poslastičarnica. Kad smo već tu, pitaćemo damu za pultom, šta Grci najviše naručuju. Bez dileme, odmah je pokazala slatkiš po kojem je i radnja dobila ime – isli. Reč je orijentalnog korena i znači otprilike „ručni rad“. Za razliku od ikone po kojoj je crkva ispred nas dobila ime, ovo su ljudske rukotvorine.

Osamdesetih je deda Josif počeo da pravi ovu poslasticu jer je taj recept jedino što mu je ostalo od njegovog detinjstava u Kapadokiji. Proterani Grk je u Solun pored gorčine izgnanstva doneo i slatki ukus iz kapadokijskog detinjstva koji je osvojio ovdašnje sladokusce. Sada posao vodi treća generacija. Naravno, probao sam isli. Nakon pažljivog veštačenja nazvao bih ga – solunskom urmašicom.

Svratiš na kafu u neki solunski lokal, a iz njega izađeš bogatiji za još jednu priču o izgubljenom zavičaju i osvojenoj konditorskoj slavi.

Mitrov sarkofag i Konak

Opet smo u šetnji jednim od bulevara – Ulicom Svetog Dimitrija. Crkva sa desne, gornje strane jeste posvećena onom Dimitriju Solunskom koji je umesto da kao rimski oficir proganja hrišćane po naređenju cara Maksimijana, inače rođenog Sremca, baš njih izbavljao i propovedao zabranjenu veru. Kažu da su ga na mestu današnje crkve pogubili. U samoj crkvi su u sarkofagu i njegove mošti, kojima pripisuju isceliteljske moći. Mošti su osam vekova bile u Italiji, ali su vraćene 1980. Sveti Dimitrije je zaštitnik grada Soluna, poznat je i kao zaštitnik Sibira. Ušao sam da položim dlan na njegov sarkofag, kažu da to pomaže svakome, a naročito onima koji sumnjaju. Možda bi ovamo trebalo doći na Mitrovdan, hajdučki rastanak.

Zaokupljen ovim mislima izlazim iz crkve i prolazim pored zgrade Ministarstva Makedonije i Trakije. I ona je jedna od sudbonosnh zgrada u gradu. Kao i bivšu Solunsku banku i ovu lepoticu je projektovao Vitalijano Poseli 1891. Zvali su je Konak, a tu je bilo i sedište osmanskog namesnika, pa tako, pretpostavljam i svakodnevno okruženje onog paše koji je podario naziv Pašinoj bašti. Posle je tu bio osmanski pravni fakultet, da bi se posle Drugog svetskog rata tu smestila gradska i provincijska uprava.

Vreme je da se odmorimo u apartmanu. Predveče nam je cilj Ladadika, solunska Skadarlija.

Zapenušani život, uprkos istoriji

Najpre se spustimo do Trga Elefterijas – Trga slobode. On je imao sjajnu prošlost, koja je u sadašnjosti fantomska. U odnosu na Aristotelov trg, ovo mesto spava mrtvim snom. Uništio ga je požar pre jednog veka. A to je sa sa svojim hotelima i bankama bilo srce poznoosmanskog Soluna. Na ovom mestu je jedan mladi turski oficir iz Bitole okupljenoj revolucionarnoj masi 1908. održao govor: „Danas je okončana samovoljna vladavina, nema više loše vlade. Svi smo mi braća. Nema više Bugara, Grka, Srba, Rumuna, Jevreja, muslimana. Pod plavim nebom smo svi isti, ponosni smo na to što smo Osmanlije“. Kasnije će taj oficir ući u istorisjke spise kao Enver-paša, moćni izdanak mladoturskog revolucionarnog duha i ratni zločinac odgovoran za stradanja stotine hiljada Jermena.

Zlokobna znamenja su se definitivno spustila na ovo mesto kada su nacisti u Drugom svetskom ratu tu okupili solunske Jevreje i posle neljudskog maltretiranja poslali u Aušvic – u smrt. Film Manusosa Manusakisa „Tmurna nedelja" o tim danima morao je biti sniman u Atini jer takav trg u Solunu više ne postoji. Valja podsetiti na činjenicu da je popis solunskog stanovništva iz 1903. pokazao da je od 118 000 stanovnika Jevreja bilo 55000, Turaka 26 000, Grka 16 000, a slovenskog življa – Srba i Bugara – 10 000. Ratovi u prošlom veku proterali su i ubili više od četiri petine Solunaca iz te epohe.

Ladadika slavi samu sebe iz noći u noć. Irci i Grci pivom zalivaju Dan Svetog Patrika, mada je taj datum iza nas već nekoliko dana. Građanstvo u tavernama, gestikuliše uz vino u strasnom razgovoru nad ostacima hrane ili tapše uz buzuki.

Noćni klubovi tek počinju sa radom. U taverni Palati teško je dobiti mesto. Imamo sreće. Majstor na buzukiju će te večeri dva puta svirati Đurđevdan. Prostorija puna raspevanih Grka. Vino je dobro, girice odlične. Posle nekoliko sati stariji gosti polaze polako kući, a mlađi pune oba trga i sokake Ladidike. U šetnji do apartmana konstatujemo da su krcati svi lokali na obali, na bulevarima, u spletu uličica koje ih povezuju. Petak je uveče, Solun treperi od dobre energije, grad je veliki mravinjak koji voli život.

Srpsko vojničko groblje

Narednog jutra je doručak solunska čuvena pita – bugaca. Ko ne može da se odluči, dobiće pola tanjira pite sa sirom, a pola sa slatkim punjenjem ukusa vanile. Dan je sunčan, topliji nego juče. Pešačimo pola sata blagom uzbrdicom. Ulica Langada je široka, bučna i pomalo dotrajala. Ovo nije turistički kraj. Konačno stižemo na kapiju groblja ukrašenog čempresima. U Srbiji je ono poznato kao „Zejtinlik", ali Grci ne znaju više taj naziv iz turskih vremena, kada se na ovom mestu prodavalo maslinovo ulje – zejtin. Ulazimo kroz kapiju na kojoj na ćirilici piše „Srpsko vojničko groblje“. Krećemo se širokom stazom prema Mauzoleju, kapeli i kosturnici. Čempresi su sa Hilandara, a kamen iz Srbije. Ljudi koji ovde počivaju uglavnom su bili nosioci običnih srpskih prezimena, a mesta rođenja su zabeležena samo kod nekih. Tu i tamo poneki dobrovoljac – jednog iz Sarajeva sam zapamtio. I drugog iz Berana. Inače – sve mladići iz Srbije, od Niša preko Loznice, do Beograda.

Sinovi, očevi, muževi koji se nisu vratili sa Solunskog fronta. Njihove posmrtne ostatke sakupljali su decenijama sa 250 različitih lokacija. Od 1936. su tu. Zajedno sa ruskim, francuskim, engleskim i italijanskim vojnicima. Njihov svet, njihov život i smrt nam se iz perspektive današnjeg haotičnog sveta čine mnogo jasniji, smisleniji. Ako smrt može imati smisla.

Poneku krstaču dodirnem, kamen je topao, greje ga solunsko podne. Opraštamo se od mesta na kojem se tišina doživljava kao horska.

Oproštajna kafa na krovu

Nisam opisao neka lepa mesta koja sam posetio ovih dana kao što su kafei Hamam ili Mali Pariz. I još neke taverne kao što su Ruga ili Uzo ston pinaka. Pa makar da ih spomenem.

Poslednje piće pre odlaska popio sam visoko iznad Aristotelovog trga, u kafeu na krovu hotela Elektra palas. Kroz izmaglicu koja opet nagoveštava kišu, gledao sam u moćne obrise Olimpa iza zaliva, posmatrao mravlji život Solunjana dole na trgu. Slutio sam da ću se u ovaj grad vraćati jer su čak i njegove tužne priče lepše i trajnije od ljudskih građevina. Čuo sam ih, video, čulima iskusio – tek nekoliko.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.