Ne znam šta bi Pašija mogla da ima od toga. Još 1971. su joj oteli dete iz Narodnog fronta.Tek rođeni sinčić, bilo mu je namenjeno ime Sihran. Dežurni lekar je tvrdio da je mrtav. Taj dečak. Onda je netragom nestao. Taj lekar. Pašija telo nikada nije videla. Na groblju u Ruzveltovoj kažu da nikada tamo nije sahranjen. U samom porodilištu nikada nije rađena obdukcija, naprotiv, dete su prijavili u matičnu knjigu rođenih mesec dana kasnije. I za sve Pašija ima papire i pečate, mutave hartije koje pokazuju da je Sihran jednako živ i jednako mrtav, za svoju majku jednostavno – odsutan.

U skupštinsku proceduru je, posle decenijskog hodočašća, stigao „nacrt Zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji". Naziv od 21 reči, sa nekoliko ograda i krivina, sada treba da pruži satisfakciju majkama. Računa se da 650 do 700 porodica traga za decom ukradenom na ovaj način. Dobro je što će sada imati kome da se obrate. Dobro je što zakon predviđa hitne postupke i paprene kazne za sve službe koje ne dostave dokumenta na vreme ili svedoke i veštake koji izbegavaju suđenje. Dobro je što su roditelji oslobođeni plaćanja sudske takse i mogu uzeti advokata o trošku države.

Sve ostalo nije dobro. Sve ostalo je podlo.

Mogućnost da pokrenu postupak pred Višim sudom imaju samo roditelji koji su se već do 2013. prijavili institucijama ili porodilištima svoje sumnje. Svi ostali – oni koji još nisu skupili hrabrost da se razračunaju sa svojom traumom ili su potiskivali mogućnost da im je dete ukradeno – isključeni su. I ovi prvi imaće samo šest meseci da pokrenu proces od kada zakon stupi na snagu. Posle toga se šalter zatvara, a mrzovoljna država se vraća u hibernaciju. Tih šest meseci, piše u obrazloženju nacrta, zacrtani su jer je cilj „efikasno utvrđivanje činjenica". Kakva mešavina cinizma i neukusa! Pričajte Pašiji o efikasnosti, posle 45 godina.

Ključno je i po medijima promicano ono što nacrt zakona naziva „pravičnom novčanom nadoknadom nematerijalne štete". Ona bi se isplaćivala ukoliko se utvrdi da je predlagaču povređeno pravo na porodični život, ali i ako sud utvrdi da ništa nije utvrdio. Do 10.000 evra po bebi po „slobodnoj oceni" suda. Deset hiljada, onoliko koliko tzv. strani investitor dobije subvencija po otvorenom radnom mestu. Toliko košta beba u zemlji u kojoj premijer kudi narod jer je lenj i alav, ali ga među strancima hvali kao jeftinu radnu snagu, kao balkanski Bangladeš.

Nestale bebe su kao misaoni eksperiment sa Šredingerovom mačkom. Ona je u kutiji, ne vidimo je i ne čujemo, unutra je i nešto radioaktivne supstance koja ima 50 odsto šansi da se raspadne, pokrene razbijanje ampule sa cijanidom i otruje mačku. Da li je onda ona otrovana? I jeste i nije, ne znamo dok ne otvorimo kutiju.

Bebe su ili zaista umirale odmah po rođenju u kojem slučaju bi ispalo da je Jugoslavija imala stopu smrtnosti novorođenčadi kao subsaharska Afrika. Ili nisu, u kojem slučaju je postojala ili još postoji mafija, gora od svih carinskih, duvanskih, mafija  koja bebe otima, lažira papire, prodaje ih i na tome se bogati. Kladim se da su oni naplaćivali bebu više od 10.000 evra. Ali državu to ne zanima, ona nema nameru ni da odškrine kutiju i proveri da li je mačka otrovana. Plaši se, može biti, da se kutija ne ispostavi kao Pandorina. Možda i da ne preplaši tzv. strane investitore.

Sve mi se čini da će većina sudskih veća, lišena obuhvatnih rezultata istrage, velikodušno prihvatiti ono što zakon servira na tacni – mogućnost da kažu: „Utvrdili smo da ništa nismo utvrdili,  evo deset soma evra pa da se razilazimo." Tamo gde se traži istina, država se ponaša kao skorojević koji nametljivo mlatara novčanikom pred sirotinjom i misli da se novcem baš sve kupuje. Para ima hadžija i za sitnu raju.

Predlagač zakona u obrazloženju uopšte ne krije da se zakon donosi zbog pritiska Evropskog suda za ljudska prava, kao ni da je prekardašio sve razumne rokove. Jer taj je sud u Strazburu još 2013. naložio da se Zorici Jovanović plati 10.000 evra zbog ugrožavanja prava na porodični život. Rok za donošenje zakona koji bi regulisao ovu tematiku istekao je u martu 2014. Naprednjaci su obećavali da će biti do maja prošle godine. Sada obećavaju do kraja ove godine. Ovi pre njih – demokrate sa socijalistima i priključenijima – isto ne mogu da se izvlače jer im je zaštitnik građana Saša Janković predložio donošenje zakona još 2010, dakle pre blamaže pred Evropskim sudom. Ne mogu ni DSS-ovci, jer je Anketni odbor još 2006. predložio formiranje specijalne jedinice policije koja bi se bavila temom.

Sva ta bratija zajedno sedi u skupštini. Oni neće poboljšati ovaj zakon pre izlaska iz procedure. Oni su svi imali mnogo godina i dovoljno skupštinskih mandata da urade jedinu pravu stvar – da opsežnom istragom istinu isteraju na čistac, pa makar krivična dela i bila zastarela. Ne radi se, posle tolikih godina, o tome da neko ode na robiju, nego o tome da se prekine agonija stotina roditelja. Ove koji sede u Vladi to malo dotiče, njima je važno da se ne uvedu redovne linije Beograd-Strazbur. To bi, naime, bio rđav publicitet, loše znamenje za privlačenje tzv. stranih investicija.

Pašija mi se još ponekad javi. Jednom me molila da nekako prevedem članak o njoj na španski ili engleski, kaže, sanjala je da joj je sin prodat u Venecuelu i da se zove Rodrigo. Latinoameričke telenovele i neprolazna rana mešaju se u košmar. Posle se javila da kaže da je kriza prošla, da se malo primirila. Do sledećeg košmara. Mislite da se njoj može „pravično novčano nadoknaditi nematerijalna šteta"? Mislite da se njena muka rešava sa pišljivih 10.000 evra?