Nakon postizanja saglasnosti u Belgiji, u poslednji čas je izbegnuta blamaža Evropske unije kao faktora koji u svetskim trgovinskim pitanjima više ne može da se shvati ozbiljno. I to baš u odnosima sa Kanadom, partnerom koji je spreman da izađe u susret Evropljanima. Za puriste čistih procedura, stvar je od početka bila jasna. Trgovinska pitanja se u EU tradicionalno rešavaju na evropskom a ne nacionalnom nivou. Komisija vodi pregovore, a parlamentarna kontrola se vrši u Evropskom parlamentu. Kao i u parlamentima država-članica, i u Strazburu sede i zeleni i levičarski i desničarski kritičari slobodne trgovine i sprovode promene. U čemu je onda problem?

Od nekakvog „tehnokratskog guranja trgovinskih ugovora“, kako je taj čisto evropski postupak nazvao nemački ministar privrede Zigmar Gabrijel, svakako nije bilo no govora.

Neraspoloženje je prisutno

Ali, Gabrijel je tematizovao neraspoloženje zbog toga što EU odlučuje preko glava ljudi. Sve i ako u izjavama ministra stranačka politika ima važnu ulogu, i ako je to osećanje neosnovano: ono je tu, i EU mora da vidi šta će s njim. Nemačka i druge države su se pobrinule – doduše, prekasno – za to da se pitaju i nacionalni i regionalni parlamenti. Ne može se poreći da će tako percepcija legitimnosti CETA biti bolja – ali tako i postupak postaje komplikovaniji. Poslednji dani su to jasno pokazali. To vodi u otrežnjujuće saznanje: ili će EU delati efikasno uz optužbe da radi netransparentno, ili će u svoje odluke da uključi maksimalan broj učesnika, ali će onda postati nesposobna.

EU treba da oblikuje globalizaciju, a ne da je sprečava

Teoretski bi svaka evropskopolitička tema mogla da otvori ovako temeljna pitanja o postupku odlučivanja. Ali, to što se tako nešto desilo baš u slučaju CETA, nije slučaj. CETA i TTIP, planirani sporazum sa SAD, simboli su globalizacije, a globalizacija danas u Evropi ima loš ugled. Mnogi ljudi sa njom povezuju nesigurnost, pad na društvenoj lestvici, gubitak identiteta.

Zato i EU može da u pregovorima postupa kako hoće - otpor svakoj formi sporazuma o slobodnoj trgovini će se povećavati. Evropska unija se sve češće suočava sa očekivanjem da zaštiti svoj građane od globalizacije, pa ako to ne učini, smatraće se da je izgubila svoj smisao. I zato su sve popularnije stranke koje dovode u pitanje i EU i globalizaciju.

Ali, onaj ko želi da spreči slobodnu razmenu, mora znati da tako neće moći da zaštiti građane od promena. U slučaju CETA i TTIP radi se samo o tome da zapadne države postave zajedničke standarde koje niko na svetu ne može da zaobiđe. Ako to ne uspeju, to će učiniti drugi, pre svega – Kina. A takvi standardi ne mogu biti u interesu Evrope.

Baš u Nemačkoj, kritika na račun CETA i TTIP je vrlo aktuelna. Već i tu postoji protivrečnost: jer, ako na svetu postoji zemlja koja enormno profitira od globalizacije, onda je to Nemačka.