Evropska unija je iz kriza uvek izlazila ojačana. Kompromisi su postizani tek kada je kriza bila na vrhuncu i kada je pritisak bio dovoljno veliki. Istinitost te standardne teoreme o Evropskoj uniji, ovih dana se testira na ciničan način. Zadržavanjem izbeglica i migranata na grčko-makedonskoj granici, Austrija i balkanske države enormno pojačavaju pritisak na Grčku da konačno deluje.

Istovremeno, užasne slike zbunjenih izbeglica u oblacima suzavca, trebalo bi da dovedu do toga da se šefovi država i vlada EU dogovore oko ravnomerne raspodele izbeglica. Nemačka kancelarka Angela Merkel i dalje zahteva „evropsko rešenje“. Do 7. marta, do početka sledećeg samita Unije, situacija u Grčkoj trebalo bi dodatno da se zaoštri.

Austrijska vlada nastoji da tim užasnim slikama uplaši izbeglice i migrante i spreči njihov odlazak iz Sirije, Iraka i Avganistana. Očigledno se zaboravlja i potiskuje da ljudi pate na grčkim granicama, u Atini, na ostrvima, u luci Pirej – i da su postali pioni na šahovskoj tabli Evropske unije. To je cinična politika s kojom se mora prestati odmah.

Napadati Grčku takođe nije rešenje

Problem se ne može jednostavno natovariti Grčkoj na vrat. Grčka se ne sme ostaviti na cedilu, zahtevala je tokom vikenda Angela Merkel. Ali događa se upravo to. Izolovanoj kancelarki Evropa nije dala nikakvu alternativu. Ministar odbrane Austrije savetovao je Angeli Merkel da izbeglice prebacuje direktno iz Grčke u Minhen. Na taj način se videlo da on želi da vrši pritisak na nju koristeći se ljudskim sudbinama. A to je jednostavno odvratno.

Šta bi trebalo da se dogodi u Grčkoj? Hoće li u toj državi doći do potpune implozija? Fitilj je odavno zapaljen. Grčki premijer Cipras preti blokadom odluka na nivou EU. Ali, umesto višemesečnog samosažaljevanja, konačno bi u toj zemlji trebalo formirati prihvatne centre za izbeglice i migrante. Brisel je novac za to odobrio još letos i Grčka bi trebalo samo da ga upotrebi. Čak i u trenutno akutno teškoj situaciji, država kao da je potpuno odsutna i radije se oslanja na privatne humanitarne organizacije i spontanu pomoć koju pružaju građanke i građani Grčke.

No, uprkos tom, srednjeevropske zemlje ne bi trebalo da upiru prstom u Grčku. Izbeglice i migranti već 15 godina žive u Kaleu, a odnedavno i u Denkerku – u kampovima nedostojnim čoveka. Francuska i Velika Britanija, zemlje koje su cilj tih migranata, do danas nisu našle nikakvo rešenje osim što su pojačale ograde i što svakih nekoliko godina počiste kampove. Naravno da je Kale u poređenju s dramom u Grčkoj mnogo manji problem, ali bez obzira na to, ostaje sramna mrlja na propaloj politici azila.

Ne može se dalje čekati skrštenih ruku na samite koji ne daju rezultate i na rastuću nesposobnost Evropske unije. Ljudi moraju da se zbrinu sada. Da li najpre moraju padnu glave ili dokle bi trebalo da se bavimo ciničnim taktiziranjem? Kako god okreneš, izbeglice i migranti se zatvaranjem granica neće zaustaviti u Grčkoj. Oni će pronaći nove puteve: preko Bugarske, Italije, Albanije, Egipta, Libije...

Varljiva je nada da bi Turska mogla da uspe da odvrati ljude od bekstva prema Grčkoj. Bez evropske ponude da izbeglice prihvati direktno iz Turske, Ankara nema nikakav podsticaj da igra ulogu najvećeg čuvara granica Evropske unije.

Politika koja se prelama preko leđa izbeglica i migranata, bez obzira da li u Grčkoj, Makedoniji, Francuskoj ili negde drugde u Evropi, mora da prestane. Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice optužuje Evropsku uniju da izaziva humanitarnu katastrofu u Grčkoj, a dobrim delom je za nju sama odgovorna – i tu se ne bi imalo šta dodati.