Kuća Šaula Ladanija u naselju Omer u pustinji Negev liči na muzej. Police su prepune pehara koje je osvojio u svojoj dugoj sportskoj karijeri. Diplome, priznanja, a među njima i jedna uspomena na Minhen 1972.

Šaul Ladani sve je sačuvao. Kravate u pastelnim bojama, ulaznice, fotografije i crni flor. Sve se to nalazi u jednom debelom albumu. Tamo su i brojna pisma koja je dobio, iako često adresa nije bila potpuna. „Za prof. Šaula Ladanija, učesnika Olimpijskih igara, Minhen 1972, Izrael“, čita on i smeje se: „Tada uopšte nisam bio profesor.“ Ali je doktorirao i sa 36 godina bio najstariji sportista u izraelskoj delegaciji na Letnjim olimpijskim igrama.

Teroristički napad

„Profesor“ je u bavarskoj prestonici po drugi put učestvovao na Olimpijskim igrama, u disciplini brzo hodanje. Danas se taj 76-godišnjak svega seća, kao da se sve dogodilo juče. Trećeg septembra 1972. učestvovao je u takmičenju u svojoj disciplini, a i dan kasnije sve je bilo u najboljem redu. Zajedno s celokupnom izraelskom delegacijom uveče je posetio mjuzikl u centru Minhena. U rano jutro 5. septembra probudio ga je jedan prijatelj i rekao mu da su palestinski teroristi (naslovna fotografija) zarobili jedanaest izraelskih sportista iz dva susedna stana u olimpijskom selu.

„Brzo sam se obukao i bez mnogo razmišljanja otišao do vrata našeg apartmana da vidim što se događa napolju“, priča Šaul Ladani. Ispred susednog stana video je četiri policajca, među njima je bila i jedna žena. Razgovarali su s jednim tamnoputim muškarcem koji je nosio šešir.

„Stajao sam, slušao i nisam uopšte shvatio koliko je ta situacija opasna. Policajac je zamolio muškarca da Crveni krst dobije pristup taocima. A on je odgovorio: Jevreji takođe nisu humani. Taj čovek me uopšte nije primetio i ja sam se povukao u stan i zaključao vrata.“

Preživeo konc-logor

Ladani je samo sticajem srećnih okolnosti kao dete preživeo holokaust u koncentracionom logoru Bergen-Belsen. Ni sam ne zna zašto su teroristi „zaobišli“ njegov apartman. Dva taoca koji su pružali otpor, ubijena su odmah na početku terorističke akcije. Ladani i njegovi cimeri napustili su stan kroz zadnji ulaz i tako se spasili. On do danas nije zaboravio nijedan detalj minhenskoga kasnog leta.

Ništa nije zaboravila ni Šlomit Nir-Tor. U Minhenu je učestvovala u plivačkim takmičenjima. Imala je samo 19 godina: „Bila sam srećna što predstavljam svoju zemlju.“ Najviše ju je oduševio ulazak na stadion tokom ceremonije otvaranja Olimpijskih igara. Htela je da odmah nakon nastupa otputuje u Izrael. Tamo ju je čekao verenik. Planirali su da se venčaju ubrzo nakon Igara.

Ali, vođa izraelske delegacije zamolio ju je da još malo ostane u Nemačkoj, kako bi u domovinu krenula s jednim povređenim sportistom. Tako je i postala svedok napada palestinskih terorista.

Šlomit Nir-Tor nije bila smeštena u istoj zgradi u kojoj se napad dogodio, ona je stanovala u ženskom delu Olimpijskog sela. Nije bila direktno pogođena, ali je sledećeg dana, zajedno s drugim sportistima, mogla da posmatra kako taoce prebacuju u dva helikoptera kojima su napustili Olimpijsko selo.

Poslednja slika

„Još se sećam trenutka kada smo poslednji put videli naše prijatelje“, priča naša sagovornica. Teroristi i taoci helikopterima su prebačeni do aerodroma u Firstenfeldbruku, u blizini Minhena. Trebalo je da tu pređu u avion i odlete u Kairo. „Stajali smo na prozoru i videli da su stigla dva autobusa. Iz prvog su izašla četvorica sportista, vezanih ruku i prekrivenih očiju. Međusobno povezani. Krenuli su u smeru helikoptera. Onda je iz drugog autobusa izašlo još pet talaca. To je bila poslednje što smo videli.“

Nekoliko časova kasnije, izraelska delegacija primila je tužnu vest. Svih devet talaca i jedan nemački policajac poginuli su u neuspešnoj akciji njihovog oslobađanja na malom aerodromu u Firstenfeldbruku. U terorističkoj akciji palestinske grupe „Crni septembar“ stradalo je ukupno jedanaest Izraelaca.

„The games must go on“

Šaul Ladani i Šlomit Nir-Tor preživeli su napad. Dva dana kasnije oni su, nakon kratke komemoracije u Olimpijskom selu, otputovali u Izrael, gde su ih dočekali rodbina i prijatelji iz cele zemlje. „Dobro se sećam trenutka kada smo silazili niz stepenice, nakon što smo napustili avion. Na pisti su stajali kovčezi sa telima naših prijatelja. Tamo smo sreli porodice ubijenih i to je bilo veoma teško“, priča bivša plivačica.

U Minhenu su za to vreme Igre nastavljene. „The games must go on“ (Igre se moraju nastaviti), objavio je tadašnji predsednik Međunarodnog olimpijskog komitetea Everi Brendidž. Šaul Ladani tada je mislio da je to bila ispravna odluka. Ne bi bilo u redu prekidati Igre i tako kazniti sve sportiste koji su se godinama pripremali za takmičenja i želeli da svetu pokažu koliko su dobri u svojoj disciplini. Prekid Igara zahtevala izraelska premijerka Golda Meir.

Uspomene

Nakon atentata pre 40 godina, Ladani i Nir-Tor redovno učestvuju na komemoracijama za žrtve i prigodnim svečanostima u čast preživelih. Šlomit Nir-Tor danas radi u izraelskom Ministarstvu sporta i zalagala se za zvaničan minut ćutanja tokom ceremonije otvaranja nedavnih Olimpijskih igara u Londonu. Nije međutim uspela da uveri Međunarodni olimpijski komitet da na prigodan način odaju počast žrtvama Minhena 1972.

U Londonu je ipak održano nekoliko manjih komemoracija, čak i u samom Olimpijskom selu. Zvaničan minut ćutanja nije organizovan. Nir-Tor i Ladani su razočarani. Ali nisu ogorčeni. Šlomit Nir-Tor se, umesto toga, sa zahvalnošću seća kako je grad Minhen prihvatio njenu inicijativu i na području Olimpijskog parka podigao impresivan spomenik za ubijene izraelske sportiste.

Autori: Betina Marks / Srećko Matić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković