Himna je u starih Grka bila svečana pesma kojom su slavili junake, bogove ili prirodu, najčešće uz prebiranje žica na kitari. A taj instrument je, kažu, sklepao starogrčki bog Hermes, poznatiji kao Zevsov poštar. Ubio je kornjaču, pa potom i nekoliko goveda, razapeo preko šupljine oklopa goveđa creva – i eto kitare, pramajke instrumenta na kojem je mnogo kasnije crnoputi levoruki gitarista Džimi Hendriks odsvirao najstrašniju verziju neke himne.

Himnama su se u milenijumima hrišćanstva slavili sveci i veličao njihov bog. Postoje čak i himne tugovanke. Sve što je pevano sa svečanom, svetom namerom, od psalma do ditiramba, može se nazvati himnom. Posebnu podvrstu čine pesničke himne, koje su, otcepljene od melodije, bile bliske odama, pesmama koje slave sve i svašta.

Nacionalne himne takođe nisu posebno nova pojava. Tekst japanske himne je napisan 905. godine, a muzika skoro 1.000 godina kasnije. Holandska himna kao jedinstvo teksta i muzike nastala je krajem 16. i početkom 17. veka.

Himna kao opijum

Poslednja dva veka proteklog milenijuma donela su epidemijsko širenje svečanih pesama himničnog karaktera. Tako su svoje himne dobile države, korporacije, udruženja, klubovi, partije.

Među himnama ima pravih šampiona. Melodija britanske himne, okićena različitim tekstovima, pustila je svojedobno koren u Danskoj, Pruskoj pa i na Havajima. Nemačka republika je posle Prvog svetskog rata preuzela melodiju austrougarske carske himne. Dakle, pozajmice i uvozno-izvozna himnička delatnost nisu tako retki.

Nama najbliži primer zajedničke upotrebe himne jeste jugoslovenska himna „Hej, Sloveni“ koja je imala melodiju poljske himne „Mazurka Dombrovskog“, ali se u tekstu naslonila na panslovensku himnu koja je prvobitno bila namenjena nacionalnom buđenju u Slovačkoj – Hej, Slovaci.

Dakle, moglo se desiti da neki britanski podanik padne u patriotski zanos kada čuje havajsku himnu ili da nekom Poljaku zavlaže oči pred utakmicu jugoslovenske reprezentacije.

Himne su ritualni melodijsko-tekstualni kodovi u kojima podanici slave vladara, državu i njenu veličinu. Patriotska mobilizacija himnom je smrtno ozbiljna. Ona najčešće uspeva kada svi članovi zajednice prođu kroz isto patriotsko školovanje.

Kad himna kune

Pitao sam se zašto himne koje države nazivaju majkama, lijepim njihovim, ili od Boga traže pravdu samo za svoj rod na mene ne ostavljaju nikakav utisak. Verovatno zato što sam kao dečak prepunio svoju duševnu posudu himničnom patetikom „Hej, Sloveni“, a potom morao uvideti da su milioni mojih vršnjaka promenili predmet ljubavi kao što se menja iznošena košulja.

Ti prokletnici – pošto ih je himna stihom „proklet bio izdajica svoje domovine“ unapred obeležila – nisu zaista osećali to što su tvrdili da osećaju u svom jugoslovenskom patriotskom kreveljenju.

S druge strane, slom Jugoslavije je u stvari bila velika izdaja i u drugom smeru – država i njene elite su izdali građane više nego što su građani izdali državu. Iskustvo mi kaže: Zdravo je ne verovati himnama. Država koja od tebe traži dušu najčešće je bezdušna.

„Marširaj napred, draga majko Etiopijo!“ ili „Koračaj napred, lepa, srećna Australijo“. „Moja rodna zemlja, moja sreća, moja radost“, pevaju Estonci. U sultanatima se slavi sultan. Meni sve to izgleda kao festival u San Remu organizovan isključivo za nacionaliste. Patetika šlagera natopljena ideologijom bezuslovne ljubavi. Neke himne su pomalo preteće: U Paragvaju pevaju – Republika ili smrt! Urugvaj nudi sličan izbor – Otadžbina ili smrt.

Balkan nije ništa drukčiji, uklapa se u belosvetski trend. Prizivanje Božije milosti, stare slave i izlivi ljubavi.

Patriotizam otpora

Problem sa himnama je ponekad poprilično banalan – negde se veći ili manji broj državljana iz ovog ili onog razloga ne može do kraja poistovetiti sa svojom himnom. Šta onda? Država ima dva puta. Da poveća participativnost u procesu definisanja državnih simbola. Ili da ih pod pretnjom nametne.

Postjugoslovenski mentalni sklop redovno je bliži drugom rešenju.

Lako nam je zamisliti sledeći prizor:

Na prve zvuke himne jedan čovek, sav ushićen, đipi na noge lagane, stavlja ruku na grudi kao paćenik kojeg je zdrmalo srce i peva. A drugi, odmah do njega, ostaje da sedi i češka jajca. Ne ide to tako, smatra Vlada. I ovaj drugi mora, makar poboden mamuzom moguće kazne, da đipi. Inače ga patriotsko pravosuđe ima oglobiti sa 2.000 evra.

Ovde mi pada na pamet potez crnoputih igrača američkog fudbala koji su u znak protesta protiv rasne diskriminacije i policijskog nasilja nad crncima za vreme intoniranja himne pred očima miliona Amerikanaca kleknuli. Predsednik Tramp se odmah javio, tviteraški, dakako, i ponudio rešenje – ko kleči neka ga šutnu.

Kao i uvek, Trampova rešenja dobro odzvanjaju u dušama dinarske rase. Ako si nezadovoljan zemljom ne smeš to da iskaljuješ na himni. Ali u Sjedinjenim Državama postoje i oni političari koji javno kažu da ne mogu zamisliti šta bi bolje odražavalo američki karakter od protesta protiv diskriminacije uz američku himnu.

Crnogorski pistolsi

Represivna logika je naprosto pomalo budalasta. Državni organi maltretiraju ljude zbog njihovog porekla, izgleda ili bilo koje osobine koja se ne uklapa u većinski kliše. A ti maltretirani ljudi ima da stanu mirno i da pevaju himnu, slaveći dotičnu zemlju. To je možda moglo da prođe u zemljama slavnih diktatora. Savremeno pravo na izražavanje stava uključuje i nepoštovanje državne patetike.

Ako se upodobljavanje na ovaj način nastavi mnogo je verovatnije da će neki momci doći na ideju da zapevaju, bolje rečeno da zaurlaju:

God save the queen
The fascist regime
They made you a moron
A potential H bomb

Džoni Roten, član Seks pistolsa, rekao je posle burnih reakcija na ovu verziju britanske himne da nije napisao tu stvar jer mrzi englesku rasu, već zato što je voli, ali mu smrdi to što je zlostavljaju… Bilo je to pre četrdesetak godina.

Šta ako se pojave neki crnogorski Seks pistolsi? Da se podgorička vladajuća većina pita, danas bi oni po hitnom postupku završili u Spužu. Mnogo brže nego ubice novinara i šverceri kokainom, cigaretama i ostalom sićom.

Države koje sankcionišu ironičnu pa i gnevnu distancu prema svojim simbolima i himnama nemaju dovoljno samopouzdanja. Ako ih ugrožava neko ko češe jajca dok se intonira himna, onda te države imaju mnogo veći problem od nepoštovanja himne. Postrojavanje uz himnu koje se iznudi novčanim kaznama ne podstiče patriotizam već mimikriju. Tako postrojeni ljudi će jednom, ako budu većina, postrojavati one druge. Uz drugu melodiju.

Možda će onaj nevoljnik što je češkao jajca i da ustane pod pretnjom. Ali on nikada na zvuke himne neće osetiti ništa drugo osim svraba u predelu međunožja.

Pistolsi bi rekli: Never Mind the Bollocks!

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android