Nemam razloga da budem protiv političke korektnosti. Upravo suprotno – pa ja spadam u profitere tog pokreta. Jer istovremeno pripadam trima grupama pod posebnom zaštitom politički korektnih: prvo, ja sam žena; drugo, ja sam žena sa migrantskim bekgraundom; treće, ja sam ateistička žena sa migrantskim bekgraundom.

Ovde u Nemačkoj se još nije raspričalo da i ateistima treba posebna zaštita. Ali polako, biće i toga. Jer Nemačka uvek sledi Sjedinjene Države sa određenim zakašnjenjem. A tamo aktivisti pokreta „People of Color“ smatraju da je neprihvatljivo onom ko kihne nazvati „(God) bless you“ („Bog te blagoslovio“) jer bi kijajuća osoba mogla biti ateista. A baš bi bila bezobraština uvoditi Boga u igru pred jednim ateistom.

Možda se baš zbog trostruke zaštite koju uživam još niko nije žalio što savršeno ignorišem rodno osetljivi jezik. Dobro, ne baš niko. Moja ćerka je gunđala jer još uvek kažem „studentska kartica“ iako se ona odavno zove „kartica za one koji studiraju“. Ali ne radim ja to iz protivljenja političkoj korektnosti nego jer sam uverena da neće ostati na trenutnoj praksi.

Kod rodno senzitivnog jezika prvo je bilo: „drage koleginice i kolege“, onda „drage kolegInice“, a odnedavno „koleg_inice“ ili „koleg*inice“. Previše mi je stresno da odmah usvojim svaku promenu. Kao neko kome nemački nije maternji, ionako sam preopterećena finesama nemačke gramatike.

Rešila sam da sa velikim interesom pratim razvoj jezika i naprosto sačekam konačnu formu koju će svi smatrati dovoljno korektnom. Najbolje da se takva forma onda prelije u zakonsku obavezu.

Ako napišem neki ne baš politički korektan tvit, onda to činim samo da testiram budnost mojih kolega. Kada je Tviter prošle jeseni namerio da udvostruči ograničenje sa 140 na 280 slovnih znakova, sa redakcijskog naloga sam tvitnula: „Tviter konačno prilagođen za žene.“ Ni dva minuta kasnije je kolega uleteo u moju kancelariju da pita ko je napisao takav seksistički tvit. Položio je test – moje kolege su na oprezu.

Pokret političke korektnosti je počeo pre četrdesetak godina, ali tek je u novije vreme uzeo maha. Kao i uvek, puni čežnje možemo da gledamo ka SAD: tamo svaki pozorišni komad Vilijama Šekspira – ako uopšte sme da se izvodi – dobija kritičku dimenziju pri postavljanju na scenu jer njegovi tekstovi inače preziru žene, slave nasilje i izazivaju depresiju.

Kontroverzno se diskutuje i o samom aplauzu nakon predstava – zar se jednoruki ili bezruki ne osećaju diskriminisano? Mislim da ovom logikom moramo da razmislimo i o svetskom šampionatu u fudbalu. Na posletku, ljudima u invalidskim kolicima nije dozvoljeno da igraju.

Kad smo već kod proteklog Svetskog prvenstva: televizije koje su vršile prenos su podstaknute da prikazuju i manje lepe žene u publici. Premda ja mislim da su manje lepe žene ionako većina. Ali ne, pogrešno mislim. Nije ideja da se manjina i većina suprotstavljaju, već da se prikaže raznovrsje. Taj zahtev je istakao Fifin poverenik za raznovrsje.

I raznovrsje polova mora konačno da bude uzeto u obzir u jeziku. Lavovski je posao za hordu poverenika da smisle kako se treba obraćati različitim osobama ne diskriminišući biseksualce i druge seksualno neodlučne.

Diskriminatorska je i reč na N („Nigger“ na engleskom, „Neger“ na nemačkom – „crnčuga“ ili „čamuga“, prim. prevodioca) za ljude afričkog porekla. To sam saznala još tokom studija germanistike u Pekingu. Ali da je na Berlinskom pozorišnom susretu čak i glumcu koji tumači lik neonaciste zabranjeno da na bini nazove Afrikance rečju na N? To komad čini teatrom apsurda.

Na te čudnovate primere gledam opuštenije. Jer poznato mi je sve to – iz Kulturne revolucije u Kini. Tada je rečeno da se staro mora razoriti pre nego što novo može nastati.

Danas su crvenogardejci političke korektnosti u misiji minucioznog listanja svetske literature kako bi precrtali ili zamenili reči koje ne odgovaraju današnjim standardima političke korektnosti. Bajke braće Grim je najbolje skroz zabraniti jer su brutalne. Ako ne stave Astrid Lindgren na crnu listu u narednih deset ili dvadeset godina, onda ću možda još moći unučićima da čitam priču o Pipi Dugoj Čarapi i njenom ocu koji je – ma znate to – u južnim morima bio reč-na-N-kralj.

Nešto bi, međutim, strastveni prvoborci političke korektnosti trebalo da zadrže na umu: da su Amerikanci izabrali antiheroja političke korektnosti Donalda Trampa za predsednika i da je kineska Kulturna revolucija odvela Kinu u društveni haos i stvorila kulturnu pustoš. Mnogo je kulturno dobro tada zauvek izgubljeno. Onda su ruševine uklonjene i krenuto je ispočetka.

Već se radujem danu kada će opet biti dozvoljen javni smeh zbog mog omiljenog vica iz repertoara Vudija Alena: „Crnac sedi u metrou i čita novine na hebrejskom. Jedan belac mu kaže: ’Tebi stvarno nije dosta što si crnčuga?’“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android