Za one koji su krajem 1960-ih godina uživo videli Džimija Hendriksa to mora da je delovalo kao zemljotres. Čak i Pol Makartni je u jednom intervjuu rekao da mu se i danas naježi koža kada se seti kako je u jednom londonskom klubu prvi puta slušao Hendriksa. On je tada baš bio prešao iz Njujorka u London, gde ga je doveo producent Čas Čandler.

Hendriksa, rođenog 1942. u Sijetlu, odgajao je otac, budući da majka nije imala puno smisla za porodični život. Već kao dete bio je lud za gitarom. Kao mnogi mladi siromašni dečaci iz njegove generacije, 1961. je otišao u vojsku, ali ju je napustio nakon godinu dana nakon što je pri jednom padobranskom skoku ozledio nogu.

Počeo je da svira kao prateći muzičar u R&B bendovima. Pratio je mnoge zvezde poput Isli Brodersa i Litl Ričarda na nastupima u malim klubovima namenjenim uglavnom Afroamerikancima. Bila je to teška škola, ali tu je Hendriks upoznao neke od najboljih i najdivljijih performera svog vremena.

-pročitajte još: Sultan svinga: Mark Nofler 70. rođendan

Život hipija u Grinič Vilidžu

Upravo tada je Hendriks počeo otkačeno da se oblači. Na bini je još morao da nastupa u odelima, ali je privatno voleo da nosi šešire s paunovim perom i velike ogrlice. Mršav i visok, Hendriks, koji je u sebio nosio i krv američkih Čeroki-Indijanaca, upadao je u oči. Bio je vrlo sramežljiv, ali uvek vrlo prijatan i sa smeškom na licu. U kombinaciji sa svojom umetničkom vizijom, bio je vrlo harizmatičan.

Kada je britanski menadžer i producent Čas Čendler, koji je pre toga bio član Enimalsa, video Hendriksa u legendarnom „Kafeu Va?“ odmah je pomislio da od njega može da napravi zvezdu.

On je Džimija doveo u London i uz bok mu stavio bubnjara Miča Mičela i basistu Nola Redinga. Zbog virtuoznosti Hendriksove svirke i do tada nepoznatih zvukova koje je on umeo da proizvede na gitari, taj trio je zvučao kao da ih je barem duplo više.

-pročitajte još: Čačanski Točak

Džimi Hendriks ekspiriens, kako se bend zvao, povezao je američki bluz sa britanskim i R&B sa rokom. Onu su zvučali i kao hard rokeri i kao gruv-bluzeri istovremeno. Zvuk im je bio seksi, psihodeličan i divlji.

Nastupi u Velikoj Britaniji prihvaćeni su sa oduševljenjem. Svi su dolazili da ih vide, uključujući i Bitlse i Roling Stonse. Nakon toga odlaze u Sjedinjene Države i njihova turneja se pretvara u trijumf. Među najveće nastupe spada onaj 1967. na Monterej Pop Festivalu. Amerika mu leži pod nogama. Hendriks i njegov zvuk savršeno pristaju u ono vreme velikih lomova u društvu. Ubrzo postaje superstar.

Na bini u svom elementu

Njegove pesme, a još više njegov način sviranja gitare, ne mogu da se stave ni u kakve fijoke. Kao levoruk, on koristi gitare za dešnjake koje naprosto preokrene i premesti žice. Svira solo deonice u svom bluzu sa toliko strasti i predanosti, kako to pre njega nije bilo viđeno. Izvija se sa svakom notom, pada na kolena, leži na podu, cele deonice svira sa zatvorenim očima. Kao posebne scenske efekte svira gitaru iza leđa ili zubima. A kada se sasvim otkači, zabija svoj Fender Stratokaster u pojačalo ili ga poliva benzinom i zapali.

Ali van bine, Hendriks je sve drugo samo ne divlji tip. On živi za muziku. Stalno vežba, stalno svira, stalno ima gitaru sa sobom – uzima je u ruke još pre nego se obuče i doručkuje. Za Hendriksa kažu da su ga samo dve stvari interesovale u životu: muzika i žene.

Na vrhuncu slave, Hendriks u Njujorku ostvaruje svoj davni san: za milion dolara oprema svoj „Elektrik lejdi studio“. Ponekad je pedantan do iznemoglosti: neke deonice snima i po 35 puta, mada je već prvi snimak bila odličan. Ali uspeh njegovog trećeg albuma „Elektrik lejdilend“ daje mu za pravo: on izbija na prvo mesto američke top-liste i Hendriks postaje najbolje plaćeni muzičar svog vremena.

Ikona alternativne kulture

Na Vudstok festivalu Hendriks ponovo sve iznenađuje. Nastupa sa novim bendom i svira verziju američke himne koja naciju pogađa pravo u srce. Nakon što je prve tonove odsvirao na klasičan način, muzika se odvaja od poznatog obrasca, svojim Stratokasterom i pedalama on imitira bombe i mitraljeze: Pozdravi iz Vijetnama.

Hendriks koji stoji na bini sa trakom oko glave i kožnom jaknom, deluje kao moderna verzija Džeronima – on je istovremeno i Indijanac i Afroamerikanac i hipi. U tom trenutku Hendriks više nije samo rok zvezda, on je postao ikona alternativne kulture.

Zajedno sa novom formacijom, „Bend of džipsis“, Hendriks dalje sledi svoju umetničku viziju – on proširuje granice zvuka i muzičkih stilova.

Svoj poslednji koncert Hendriks svira na nemačkom ostrvu Femarn u okviru evropske turneje. Sasvim neočekivano umire 18. septembra 1970. u Londonu. Njegova devojka dala mu je tablete za spavanje, kao i više puta pre toga, ali ove su bile mnogo jače od onih koje je on poznavao iz Sjedinjenih Država. Kada se ona probudila, Džimi je već bio bez svesti. Prebačen je u bolnicu, ali više mu nije bilo spasa. Imao je 27 godina.

Karijera Džimija Hendriksa kao rok zvezde trajala je samo četiri godine. Ali u to kratko vreme, on je svojom inovativnom snagom i svojom kreativnošću promenio i rok muziku i način sviranja gitare. Do danas on važi za najboljeg rok gitarista svih vremena.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android