Mnogi stručnjaci za politiku vrlo trezveno analiziraju Džona F. Kenedija kao predsednika, i njihova ocena glasi: Mnogo hteo, mnogo započeo. Na primer zakon o građanskim pravima, kroz Kongres je progurao njegov naslednik Lindon B. Džonson. Ili fatalni rat u Vijetnamu, koji je Kenedi prvo dramatično proširio, pre nego što je, neposredno pred smrt, počeo da govori o povlačenju. Ali, da li to znači da je bio osrednji ili čak loš predsednik, kao što to danas u Vašingtonu kažu mnogi komentatori?

„Kenedi je celoj Americi pružio nadu. Optimizam, sposobnost Amerike da se otvori za nove avanture… To je njegova zasluga“, kaže Marvin Kalb sa vašingtonskog insituta „Brukings“. „Voleo bih da toga danas malo ima više.“

Bela kuća kao Kamelot

Ipak, ni najveći skeptičari ne mogu da se otmu čaroliji „šta bi bilo kad bi bilo…“. Ona se i dan-danas vezuje za Kenedija. Na komemorativnom koncertu u crkvi u kojoj je Kenediju 1963. čitano opelo, razgovaramo sa ljudima različitih generacija. Kristin Donovan se seća svetlog, inspirativnog vremena i poleta – mladog predsednika i njegove divne porodice: „Na trenutak je to bio Kamelot. Bilo je to divno vreme naše istorije. Njegova smrt je trauma za celu naciju. Ljudi su satima sedeli ispred televizora. Crkve su bile prepune.“

Endrju Kraft je iz generacije koja nije doživela Kenedija. Taj mladi čovek, koji je na koncert došao sa prijateljima, kaže da mu je Kenedi uzor. Jedan stariji čovek pokušava da bude racionalan: „Kenedi je više imidž, nego neko ko je nešto stvarno uradio. Njegov imidž je bio fantastičan i za mene kao brucoša. On nam je bio inspiracija, za sve nas koji su iza sebe ostavili konzervativne pedesete. Vremena su se promenila i on je upravo to predstavljao.“

U Dalasu živi Ronald Džons, jedan od lekara koji su Kenediju pružili prvu pomoć posle atentata: „Sedeo sam u kafeteriji posle jedne intervencije, bio je to 22. novembar 1963, pet godina posle završetka studija. Onda je stigao poziv da se odmah javim centrali. Javio sam se na telefon koji je bio na zidu kafeterije: 'Doktore Džons, pucano je na predsednika. Dovoze ga u hitnu, mi se spremamo'.“

Džons je tu priču često pričao. Međutim, i posle 50 godina, u momentima kada priča kako su on i njegove kolege posle osam minuta bezuspešnih pokušaja da ga vrate u život, morali da konstatuju smrt predsednika Kenedija, glas mu zadrhti. „Svi smo shvatili da je mrtav“, nastavlja Džons, „I mislim da je gospođa Kenedi to takođe shvatila. Znala je da umire još tokom transporta za bolnicu. Ona ga je držala sve vreme u limuzini.“

Političko nasleđe

Šta ostaje posle Kenedija, posle tako kratkog vremena na funkciji kao najmlađeg predsednika u istoriji SAD? Svakako to da je uspeo da se izbori sa Sovjetskim savezom tokom krize oko Kube, da dokaže da je vođa i da je neumoljiv. Međutim, on sam je svojim najvećim uspehom smatrao sporazum sa Sovjetskim savezom o nuklearnim testovima.

Marvin Kalb kaže da Kenedijev stav po ta dva pitanja i danas daje pečat američkoj spoljnoj politici: „Njegovo nasleđe glasi: čak i kada su razlike velike, uvek postoji put pomirenja. To je bio presedan između dve super-sile.“ Predsednik Barak Obama je u svom govoru u Berlinu posvećenom nuklearnom naoružanju, nastavio Kenedijevim putem.

Turistička atrakcija

Više od 340.000 ljudi godišnje poseti muzej „Šesti sprat“ u Dalasu. Odatle je Li Harvi Osvald pucao na predsednika. Bezbrojne fotografije pokazuju hronološki sled događaja – od dolaska predsednika u Dalas, pa do jurnjave ka bolnici.

Stiven Dejvis i Bil Minutaljio su povodom 50 godišnjice od ubistva objavili knjigu „Dalas 1963.“ u kojoj oštro govore o Dalasu kao jednom radikalizovanom gradu u podeljenoj zemlji: „Dalas je u SAD bio poznat kao grad u kojem su najviše mrzeli Kenedija. Bilo je puno nasilja. Na dan kada je Kenedi došao, svuda su bili plakat slični poternicama sa Kenedijevom slikom i tekstom: 'Traži se zbog izdaje!'“

Bila i ostala podeljena zemlja

Dalas i Teksas su bili, a i danas su, sve drugo samo ne uporišta demokrata, kojima je pripadao i Kenedi. U vreme fatalne posete tom gradu, lokalni mediji nazivali su ga komunistom; jedan kongresmen iz Dalasa nazvao ga je izdajicom. Sporazum sa Sovjetskim savezom bio im je veliki trn u oku. Raskol oko tog pitanja sezao je sve do vojske. Mnogi Kenedijevi generali bili okrenuli su se protiv njega.

Slično nerazumevanje američki establištment pokazao je i prema Martinu Luteru Kingu, zapravo prema njegovom pokretu koji je Kenedi podržavao. Mnogi južnjaci usprotivili su se ukidanju rasističkih zakona, dok je sever bio za liberalizaciju društva. Danas ta geografska podela na sever i jug u SAD više ne postoji. Podela društva je više na liniji bogati-siromašni. Svojom sposobnošću, čak bi se moglo reći talentom, da ljude uveri u nešto, da ih oduševi i pokrene, Kenedi je možda mogao da ukloni tu socijalnu nejednakost. Ali, i bez toga, on je SAD dao svoj pečat. Zauvek.

Autori: Gero Šlis, Dalas / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković