„Srpski ministar spoljnih poslova i potpredsednik vlade Ivica Dačić je Evropejac. Predsednik Socijalističke partije Srbije i bivši premijer zalaže se sa približavanje Evropskoj uniji i ove godine, kao predsedavajući OEBS-u ostavlja dobar utisak. Sada mu, međutim, preti njegova prošlost“, piše švajcarski list Noje cirher cajtung u tekstu pod naslovom „Dačićev prijatelj, mafijaš“:

„Srpski investigativni novinari objavili su video-snimke na kojima se Dačić vidi sa Rodoljubom Radulovićem, optuženim mafijašem za kojim se traga. Na snimcima koji potiču iz 2008. i 2009. godine Dačić i Radulović se vide nasmejani. Njih dvojica se očigledno dobro poznaju, nazdravljaju i zajedno puše cigare. Na kraju Dačić sa jednom belom kovertom napušta lokal. Preostali snimci prikazuju ukupno devet sastanaka Radulovića sa Dačićevim saradnicima, između ostalog i sa visokim oficirom policije i šefom njegovog kabineta.“

„Od kada su snimci objavljeni, u srpskom političkom establišmentu vlada velika napetost. Inače dovitljiv premijer Aleksandar Vučić, u čijoj vladajućoj koaliciji je i SPS, na pola srca je obećao da će se pobrinuti za slučaj. Od tada ćuti. U jednom televizijskom pojavljivanju Ivica Dačić je objasnio da su optužbe stare i da on tada nije znao da je Radulović kriminalac. Dačićeva odbrana je malo uverljiva. Radulović je još 1999. i 2003. bio optužen za ilegalne poslove sa naftom. Čudno je da Dačić nije znao ništa o istrazi koja je bila u njegovoj nadležnosti. Sumnjivo je i to da je narko krug oko Radulovića i njegovog još moćnijeg poslovnog partnera Darka Šarića, krajem 2008. bio obavešten o istrazi direktno iz Ministarstva policije.“

„Narko-kartel je od tada promenio komunikacione kanale, što Šarića i Radulovića nije zaštitilo da budu osuđeni na kazne od 20 i 12,6 godina zatvora zbog krijumčarenja kokaina. Istragu su uglavnom vodile međunarodne službe. Šarić se prošle godine predao, a Radulović je i dalje na slobodi. Pretpostavlja se da živi u SAD“, piše Noje cirher cajtung.

Beograd je smiren i spreman da pomogne

Srbija želi u Evropsku uniju, to je jedan od razloga zašto vlada Srbije bolje pomaže izbeglice od susedne Mađarske, piše list Di velt: „Hiljade migranata ovih dana hrli ka Srbiji i Mađarskoj. Iz zemlje koja stremi Evropskoj uniji, ulaze u zemlju koja je doduše u EU, ali je zauzela radikalan stav i hermetički se zatvara. Odnos te dve nacije prema izbeglicama teško da bi mogao više da se razlikuje. Mađarski premijer Viktor Orban upozorava na „invaziju“ i govori o „odbrani hrišćanskog Zapada“. Njegov srpski kolega Aleksandar Vučić sa druge strane kaže: „Reč je o očajnim ljudima, ne o teroristima i kriminalcima. Potrebna im je pomoć, ne osuda i kazna!“ Neverovatno: članica EU Mađarska gazi evropsku vrlinu solidarnosti, dok je Srbija, koja nije članice EU, neguje. Beograd je smiren i spreman da pomogne. Gradska uprava se brine za najpotrebnije, za vodu i toalete, kako bi ljudi mogli da se okupaju“.

U Srbiji se za izbeglicama dobro postupa, u skladu sa mogućnostima te siromašne zemlje, nastavlja Di velt: „Dobrovoljci dele odeću i hranu. „Znamo iz svog iskustva, šta znači biti u izbeglištvu“, kaže žena koja pomaže. Srbija, koju bije glas da je šovinistička i nacionalistička, predstavlja se velikodušno u ovoj izbegličkoj krizi. U parkovima oko beogradske železničke stanice, gde već nedeljama kampuje na stotine migranata, ne mogu se čuti primedbe, ni na račun srpske policije, ni na račun građana Srbije. Naprotiv, migranti su puni reči hvale za spremnost da se pomogne. Isto tako, ni jedan Beograđanin ne negoduje zbog smeća u parkovima, zbog velikog broja stranih ljudi i zbog sveopšte gužve.“

„Još pre nekoliko sedmica, srpski premijer Aleksandar Vučić u parku pored železničke stanice demonstrativno delio je vodu i hranu. To je inspirisalo jednog karikaturistu da Vučića predstavi kao pomagača koji maratoncima deli vodu i dobacuje im: „Dalje, brže, brže dalje! Karikatura pogađa, jer svi migranti žele što je moguće pre na sever Evrope, u Nemačku i srpski premijer svoju zemlju želi što pre da odvede u EU. On takođe zna da je lakše biti prolazna stanica, nego zemlja koja je krajnje odredište. U Srbiji ostaju samo oni koji nastavak putovanja ne mogu sebi da priušte. „Do sada imamo 500 zahteva za dobijanje azila“, kaže Bogdan Krasić iz srpskog Centra za ljudska prava, „od toga 450 iz Eritreje. Potrošili su novac koji su imali i ostali su ovde!“ Što su bliže mađarskoj granici, izbeglice postaju sve nemirnije, jer znaju da moraju da pređu žičanu ogradu i da ih sa druge strane ne čekaju prijateljski raspoloženi granični službenici. U vestima su čuli za odbrambeni stav mađarskog premijera Viktora Orbana. Boje se i da bi Austrija i Nemačka mogle da prekinu svoju politiku otvorenosti. Zato im se i pored iscrpljenosti žuri dalje.“

Preuranjene ocene o Romima u Srbiji

O položaju Roma na Balkanu u Nemačkoj se već godinama diskutuje, bez da su se ustaljene slike značajno promenile, piše Frankfurter algemajne cajtung: Kada je reč o balkanskim zemljama, kao i o Češkoj, Slovačkoj i Mađarskoj, i sprovođenju razvojnog plana „Dekada inkluzije Roma 2005-2015“, ovde se najčešće mogu čuti kritike kako on navodno nije uspeo. U slučaju Srbije to se ovde potvrđuje činjenicom je među potražiocima azila koji od tamo dolaze najviše Roma. Kada se pažljivije sagleda takva ocena se pokazuje kao preuranjena. Jer od kada je proglašena Dekada-Roma, srpska vlada je na različitim nivoima pristupila tom planu i realizovala brojne projekte. Oni su doprineli poboljšanju položaja te etničke grupe, koja broji oko pola miliona ljudi, bez obzira što je odluka o evakuaciji takozvanih neformalnih naselja, kojih u zemlji ima oko šest stotina, izazvala tenzije.“

„Kako u zemlji, tako i u inostranstvu, ta odluka je preuranjeno ocenjena kao politički motivisano isključenje. U završnom izveštaju UN o dekadi-Roma, objavljenom u junu, navodi se da je radna i stambena situacija i dalje teška, ali da je vidno poboljšana, naročito kada se radi o medicinskoj negi i školovanju. U međuvremenu znatno više romske dece pohađa osnovnu školu, a povećao se i broj romskih učenika u srednjim školama, zahvaljujući i finansijskoj pomoći države.“ […] U Srbiji se ne diskutuje samo o integraciji, već i o sprovođenju državne strategije za suzbijanje diskriminacije Roma, koju finansijski pomaže i EU. O zakonu o antidiskriminaciji, koji je usvojen još 2009. godine, naveliko raspravljaju srpski naučnici i predstavnici vlasti. Postoji neslaganje da li se u slučaju srpskih Roma uopšte još može govoriti o „sistematskoj diskriminaciji“. Dok državni službenici taj termin konsekventno izbegavaju kada je reč o ovoj manjini, na njega se često nailazi u naučnom diskursu, posebno među energičnim zagovornicima integracije Srbije u Evropsku uniju.“