Dejtonski sporazum (Opšti okvirni sporazum za mir u BiH) postignut je u američkom gradiću Dejtonu 21. novembra 1995, a potpisan u Parizu 14. decembra iste godine. Iako se u pojedinim oblastima daleko otišlo sa sprovođenjem ovog Sporazuma, neke njegove odredbe i danas su predmet brojnih kritika i izvor političke nestabilnosti. DW je u razgovoru sa nekoliko stručnjaka pročešljao dejtonske odredbe:

Regionalna stabilizacija

Sporazum o vojnim aspektima (Aneks 1a) jedini je, koji je uz pomoć međunarodnih snaga, u celini realizovan, kaže vojno-politički analitičar iz Sarajeva Đuro Kozar. „Prekinuta su neprijateljstva i borbena dejstva, vojne snage su prerazmeštene, a kontrola naoružanja u potpunosti izvršena. Time su stvorene pretpostavke za trajni mir u BiH, što je i bio osnovni cilj mirovne konferencije“, kaže Kozar. Dodaje da je veliki uspeh bilo formiranje Oružanih snaga BiH, odnosno prebacivanje vojnih ingerencija sa entiteta na federaciju.

Kozar podseća da su Sporazumom o subregionalnoj kontroli naoružanja (Aneks 1b) predstavnici Srbije, Hrvatske, Crne Gore i BiH „sprečili novu trku u naoružavanju u regionu i smanjili rizik od izbijanja novih oružanih sukoba“. „Određeno je koliko koja država može da ima borbenih aviona, jurišnih helikoptera, tenkova, oklopnih transportera i topova. Ovaj Sporazum, koji je dopunjen 2014. godine u Bazelu, primer je uspešnog prevladavanja posleratnog nepoverenja. To su iskustva koja se mogu primeniti i u drugim kriznim područjima u svetu“, tvrdi Kozar.

Granice entiteta

Na prvi pogled, reklo bi se da je 20 godina posle Dejtona, Bosna i Hercegovina država sa jasno utvrđenim državnim i administrativnim granicama. Ta pitanja trebalo je da budu uređena međunarodnim ugovorima sa susedima i Sporazumom o granici između entiteta (Aneks 2). Na mirovnoj konferenciji u Dejtonu ekspert za granice Vladimir Lukić bio je član Delegacije Savezne Republike Jugoslavije ispred Republike Srpske (RS). Kaže da su upravo pregovori o utvrđivanju granica bili najteži.

„Aneks 2 još nije sproveden. Samo provizorno, na osnovu sitnorazmernih karata, približno se prošlo linijama entiteta koje su povučene u Dejtonu. To se danas predstavlja kao entitetska granica, no ona to u stvari nije. Tek kada se utvrde spoljne granice BiH i ukupna površina ove zemlje, onda će biti moguće proveriti da li sadašnja entitetska granica odstupa od dogovorenog teritorijalnog omera od 51:49 odsto“, napominje Lukić.

Arbitraža i Distrikt Brčko

Članom V Sporazuma o granici između entiteta dogovoren je i način na koji će „strane potpisnice“ rešiti i pitanje Brčkog. Rešavanje ovog pitanja, zbog kojeg su pregovori u Dejtonu gotovo propali, regulisano je i Sporazumom o arbitraži (Aneks 5). Bosanskohercegovački entiteti preuzeli su obavezu da status Brčkog naknadno dogovore i realizuju pod međunarodnom supervizijom u okviru Kancelarije visokog predstavnika za BiH. Novinar iz Brčkog Neđo Đurović podseća da je supervizija za Brčko zamrznuta već tri godine, da se politička razmimoilaženja „zagovornika tri istine“ odražavaju i na ovo područje, ali da se funkcionalnost Arbitražne odluke iz 1997. godine, kojom su Brčko i njegova okolina definisani kao distrikt, ne dovodi u pitanje.

„Prosečan Brčak svestan je da su danas koreni multietničnosti, kompromisa, suživota, slobode kretanja, ovde najdublji i da je ovo valjda jedan od retkih bosanskohercegovačkih primera gde izvršna, zakonodavna i sudska vlast funkcionišu uz puno poštovanje konstitutivnosti i ravnopravnosti sva tri naroda. Prilično veliki budžet umirio je nezadovoljnike i zagovarače političkog maksimalizma, a funkcionisanje Distrikta u mnogome je pomogla i institucija međunarodnog supervizora“, kaže Đurović.

Ustav BiH

U proteklih 20 godina politička koplja u ovoj zemlji najčešće su se lomila oko Ustava BiH (Aneks 4). Stručnjak za ustavno pravo Goran Marković kaže da je od Dejtona do danas došlo do značajnih izmena Ustava „prenosom nadležnosti, osnivanjem novih institucija u BiH (ministarstva, pravosuđe) i intervencijama Visokog predstavnika“.

„Uprkos tome, dva osnovna obeležja ustavnog sistema nisu menjana. S jedne strane, BiH je bila i ostala federalno uređena država. Ona je, prema prvobitnim ustavnim rešenjima, bila minimalna federacija jer je imala jako malo nadležnosti i minimalan broj političkih i drugih institucija potrebnih za funkcionisanje države. U međuvremenu, došlo je do značajnog razvoja državnih obeležja prenosom nadležnosti i osnivanjem brojnih državnih institucija“, kaže Marković.

Drugi element, koji se nije menjao, je „politički režim ustavno oblikovane konsocijativne demokratije“. „Takav oblik elitističke demokratije koja počiva na pregovaranju i sporazumevanju nacionalnih političkih elita i danas je prisutan u BiH jer se nalazi u samim temeljima podeljenog društva. Smatram da će postojeći ustavno-pravni status kvo manje ili više biti zadržan, prvenstveno zato što nacionalne političke elite ne mogu postići dogovor o nužnim promenama“, ističe Marković. Dodaje da preostaje rešavanje pitanja diskriminacije u izboru Predsedništva i Doma naroda Parlamenta, a po presudi Evropskog suda u slučaju Sejdić-Finci.

Ljudska prava na ispitu

Slučajevi diskriminacije u postdejtonskoj BiH su brojni, a žrtve nisu samo nacionalne manjine. Čini se da je Sporazum o ljudskim pravima (Aneks 6) samo „mrtvo slovo na papiru“. Novinarka magazina Start Rubina Čengić kaže da se u sprovođenju Aneksa 6 daleko odmaklo, „ali samo kada je u pitanju uspostava institucija i usvajanje zakona“.

„Od toga nema neke velike koristi jer institucije vlasti koje su najčešći kršioci prava baš i ne poštuju preporuke ombudsmana ili zakone u vezi sa poštovanjem ljudskih prava. Kao neispoštovane elemente Aneksa 6 posebno bih naglasila pravo na imovinu i slobodu kretanja te izbor mesta stanovanja. To smo ugrozili čak i zakonima, a ne samo neodgovornim ponašanjem u institucijama sistema. Ugroženo je i pravo na okupljanje. Pogledajte samo neke od zakona u Republici Srpskoj ili na nivou BiH. Mislim da se nepoštovanjem ljudskih prava u BiH, zapravo, i dalje vodi rat“, kaže Rubina Čengić.

Dileme oko uloge Visokog predstavnika

Sporazum o civilnoj provedbi (Aneks 10), između ostalog, definiše nadležnosti visokog predstavnika (Kancelarije visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH). Politički analitičar iz Mostara Slavo Kukić smatra da je rasprava o ovom Aneksu neophodna.

„Mislim da je već poodavno bilo vreme javno progovoriti o Aneksu 10 budući da političari ove zemlje, posebno predsednik RS, sve učestalije i sve agresivnije atakuju na instituciju visokog predstavnika. U Aneksu su precizirane nadležnosti, odnosno poslovi Visokog predstavnika, među kojima je 'nadgledanje i sprovođenje mirovnog sporazuma'. U članu 5 ovog Aneksa stoji da je 'Visoki predstavnik konačni autoritet' za tumačenje Dejtonskog sporazuma. Sasvim drugo je, nažalost, pitanje koliko se Visoki predstavnik danas ponaša prema zadacima koje mu Aneks 10 stavlja u nadležnost. Smatram da je on poslednjih desetak godina sve manje stvarni akter, a sve više posmatrač i da time ohrabruje snage političke destrukcije da svoje aktivnosti na ostvarivanju ratom postavljenih ciljeva stalno dodatno pojačavaju“, kaže Kukić.

Analitičari ocenjuju da je i Sporazum o izbeglicama i prognanima (Aneks 7) samo delimično primenjen. Od oko 2,2 miliona prognanih i raseljenih u BiH, vratilo se oko 1,5 miliona ljudi, od kojih manji broj na svoja ognjišta. Prema nekim procenama, od oko 450.000 uništenih kuća, obnovljeno je oko 345.000. U procesu rešavanja prava obuhvaćenih Aneksom 7, vraćena su sva imovinska prava. Još se čeka na rešavanje prava na naknadu štete za imovinu koja ne može biti vraćena izbeglicama i raseljenima.

Javna preduzeća

Sporazum o osnivanju javnih preduzeća u BiH (Aneks 9) je „još jedan famozni Aneks koji se ne sprovodi“, a koji podrazumeva osnivanje niza zajedničkih preduzeća u BiH, pojašnjava ekonomski stručnjak Admir Čavalić. „Pomenuti Aneks nije politički interesantan, zbog čega se godinama izbegavao. Mišljenja sam da se i u budućnosti neće preterano raditi na tom planu, jer je došlo do izmena u uslovima poslovanja pa su se pojedine oblasti, poput komunikacija, liberalizovale. Forsiraju se privatni izvori kapitala“, kaže Čavalić. Aneksom 9 je, između ostalog, predviđeno formiranje Transportnog i drugih javnih preduzeća, ali su vlasti u BiH, uz ne male teškoće, pristupile tek formiranju „Elektroprenosa“.

Dosta toga rešeno je u pogledu sprovođenja Sporazuma o izborima (Aneks 3), iako su neka pitanja ostala otvorena zbog ustavnih nedorečenosti (prava pripadnika nacionalnih manjina da budu birani u Predsedništvo BiH i Dom naroda Parlamenta BiH) i nedostatka instituta vanrednih izbora. Za sada nema većih primedbi na rad Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, koja je formirana na osnovu Aneksa 8, a smatra se da je u potpunosti sproveden i Sporazum o međunarodnim policijskim snagama (Aneks 11).