Dok je Dejtonski sporazum zaustavio jedno od najkrvavijih poglavlja u Evropi nakon Drugog svetskog rata, njegov ustavni okvir ostavio je državu Bosnu i Hercegovinu zarobljenu u složenim etničkim strukturama i neprekidnim političkim blokadama.

Sagovornici DW-a ukazuju da je bilans Dejtona dvojak. Uspostavljanje mira i stabilnosti i dalje se navode kao ključni uspesi Sporazuma, ali uz visoku cenu – stvaranje sistema koji teško može odgovoriti izazovima 21. veka.

Ključni uspesi – mir, bezbednost i opstanak države

Dejtonski sporazum označio je prekid rata i kraj masovnih ratnih zločina. Sporazum je potvrdio međunarodni suverenitet i teritorijalni integritet BiH i sprečio dalju podelu zemlje, što istoričar Husnija Kamberović naziva najvažnijom tekovinom. On za DW ističe da je BiH 1995. godine „dobila priliku da u miru reintegriše ono što je rat razorio“.

U godinama koje su usledile, država je, uz snažnu podršku međunarodne zajednice, iskoristila priliku za prenos određenih nadležnosti s nižih (entitetskih) na državni nivo. Izgrađene su zajedničke institucije bez kojih bi država danas teže funkcionirala – jedinstvena vojska, Uprava za indirektno oporezivanje, Granična policija, bezbednosne agencije kao što su SIPA i OSA, Ministarstvo pravde, te Sud i Tužilaštvo BiH. Upravo se na te procese mnogi pozivaju kao na nasleđe koje je „ojačalo mir“ i omogućilo da se BiH postepeno poveže s evropskim i evroatlantskim strukturama.

Pravni stručnjak Nurko Pobrić za DW ocenjuje da te institucije, iako nisu uvrštene u Ustav, imaju snažan ustavni osnov i „nisu neustavne“. One su, kaže, stvorene na osnovu zakona po ovlašćenju iz Ustava BiH (član III5). Zato Pobrić naglašava da nadležnosti koje su prenesene na državu „ne mogu jednostrano da se vraćaju“ entitetima. Taj pravnik ukazuje da su upravo zahtevi nacionalista za povratak „izvornom Dejtonskom sporazumu“ uzrokovali najteže političke krize u BiH.

Cena stabilnosti – institucionalizacija etničkih podjela

Iako je Sporazum doneo mir, ujedno je stvorio sistem u kojem je etnička pripadnost postala glavna politička kategorija. Ustav iz Dejtona definisao je BiH kao državu dva entiteta i tri konstitutivna naroda, sa komplikovanom i skupom mrežom entitetskih, kantonalnih i državnih institucija, kao i sa mehanizmima veta koji omogućavaju blokade na gotovo svim nivoima.

Akademik Mirko Pejanović ocenio je na konferenciji Akademije nauka i umetnosti (ANUBiH) da je sam Dejton „stvorio nefunkcionalnu strukturu“ i institucionalizovao etnički princip koji danas, prema njegovim rečima, predstavlja najveću blokadu.

Tri decenije kasnije, posledice takvog ustrojstva vidljive su u svakodnevnom političkom životu. Česte su institucionalne krize, odluke se donose sporo, evroatlantske reforme su otežane, predizborna retorika konstantno je zasnovana na etničkim i često uvredljivim narativima. Stručnjaci su na Konferenciji ANUBiH upozorili da je sistem, iako zamišljen kao privremeni kompromis, postao „struktura koja nagrađuje nacionalističke politike“ i obeshrabruje funkcionalno upravljanje.

Istoričar Husnija Kamberović smatra da to što integrativne snage nisu iskoristile priliku za bolji ishod nije samo posledica sporazuma iz Dejtona, nego i „političke nezrelosti“ aktera. On dodaje da je kroz posleratnu privatizaciju, odnosno „tajkunizaciju“, u miru često cementiran rezultat etničkog čišćenja sprovedenog u ratu, iako je Dejton „ostavljao prostor i za drugačije, za državu povoljnije ishode“.

Bezbednosne institucije – nedostaje politička volja

Kao pozitivan rezultat Dejtona i naknadnog konsenzusa, ocenjuje stručnjak za bezbednost Vladimir Vučković, formirane su Oružane snage BiH, Ministarstvo bezbednosti i već spomenute bezbednosne agencije. Vučković, međutim, ukazuje na to da većina naknadno formiranih institucija „nije zaživela u onom kapacitetu u kojem se očekivalo da će funkcionisati“.

Vučković za DW kaže da konkretni rezultati agencija poput SIPA i Granične policije deluju skromno, a razlog za to je, prema njegovom mišljenju, nedostatak političke volje. „Kroz različite mehanizme blokada tim agencijama se ne dozvoljava da ostvare svoj puni kapacitet i potencijal zbog kojih su i osnovane“, zaključuje Vučković. S druge strane, mnogi međunarodni zvaničnici ističu da je Dejton bio neizbežan kompromis, ali ponavljaju da bez političke stabilnosti i funkcionalnih institucija nema stvarnog evropskog puta.

Akademska zajednica u Sarajevu, okupljena na konferenciji ANUBiH, upozorava da je međunarodna zajednica danas manje odlučna u zaustavljanju tendencija koje narušavaju ustavni poredak BiH, što ugrožava integraciju u Evropsku uniju. Profesor Šaćir Filandra istakao je destruktivan uticaj nacionalizma u BiH, posebno, kako kaže, srpskog. Ujedno je naglasio da bez demokratskog preobražaja i promene političke dinamike u regionu, BiH teško može da napreduje.

Reforma ili stagnacija – šta dalje?

Pitanje koje se otvara tri decenije nakon Dejtona glasi: šta dalje? Mnogi stručnjaci slažu se da je reforma Ustava potrebna, ali da za nju nedostaje politički konsenzus. Bez promene logike etničkog predstavljanja i bez jačanja državnih institucija, kako upozoravaju uglavnom bošnjački akteri, BiH će i dalje biti zarobljena istim krizama i stagniraće između mira koji je dobila u Dejtonu i stalne borbe za funkcionalnost institucija. Drugi, međutim, insistiraju na etničkim principima konstitutivnosti naroda i postojeće dvoentitetske ustavne strukture.

Međunarodni akteri šalju signale da su spremni da podrže promene, ali očekuju inicijativu iznutra – od političkih etno-nacionalnih elita koje za sada Dejton uglavnom koriste kako bi očuvale postojeću moć i pozicije.

Trideset godina nakon što je doneo mir, Dejton i dalje Bosni i Hercegovini određuje granice mogućeg. Za jedne je to okvir koji je zaustavio rat i sačuvao državu, a za druge samo arhitektura koja je institucionalizovala podele i blokade. Ostaje pitanje da li će predstojeće godine da donesu političku hrabrost da se ta arhitektura menja, što bi, kako se u međunarodnim krugovima često isticalo, omogućilo prelazak Bosne i Hercegovine iz Dejtonske u Briselsku fazu.