Negde posle osam naveče, na stanici Muzej Jugoslavije, dve brižljivo našminkane mlade Beograđanke guglaju ime Budimir Lončar. Jedna od njih zadovoljno pokazuje upravo pronađenu Lončarevu biografiju na svom pametnom telefonu, a njena drugarica komentariše uz mešavinu čuđenja i divljenje: „Osamdeset i pet? Pa čudo je da se uopšte seća! A dobro se drži!" Veći kompliment bivši ministar spoljnih poslova Jugoslavije Budimir Lončar nije mogao dobiti. Naime, loša matematika beogradskih omladinki podmladila ga je za deset godina – njemu je punih devedeset i pet. Shvatam da su i ove devojke bile na istoj tribini kao i ja, koja je upravo održana u bioskopskoj Sali Muzeja Jugoslavije.

Tamo sam seo u prvi red i posmatrao kako se sala polaku puni. Mnogo poznatih lica u čudesnom rasponu od Milomira Marića do Sonje Biserko.

Vremešni učesnici

Lončar je za one koji pamte Jugoslaviju bio najzvučnije među zvučnim imenima koja su govorila na tribini „Pad Berlinskog zida – 30 godina kasnije". Pored njega, na pitanja moderatora Milivoja Bešlina, inače istoričara i naučnog saradnika Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, odgovarao je i Ivan Ivanji, koji je svega pet godina mlađi od Lončara. Ovaj pisac je duže od 20 godina bio prevodilac za nemački jezik jugoslovenskog predsednika Tita, a kao diplomata je radio i u jugoslovenskoj ambasadi u Zapadnoj Nemačkoj sredinom sedamdesetih godina prošlog veka kada mu je šef u Bonu bio – Budimir Lončar. Sledeći učesnik tribine bio je Mihajlo Kovač, nekadašnji dopisnik Televizije Beograd iz Zapadne Nemačke, koji je za vreme sudbosnosnih novembarskih zbivanja 1989. boravio u Berlinu.

Napokon, ne u svojstvu živog svedoka, već naučnog istraživača, među pozvanim gostima našao se i primetno mlađi zagrebački istoričar, profesor Filozofskog fakulteta Tvrtko Jakovina, inače autor knjige „Treća strana Hladnog rata".  

Tribinu su organizovali  Institut za filozofiju i društvenu teoriju  Univerziteta u Beogradu i Muzej Jugoslavije, uz podršku Nemačke ambasade u Beogradu.

Dok je Lončar 1989. bio šef jugoslovenske diplomatije, Ivanji već penzioner u Beogradu, aktuelni referent za politička pitanja Nemačke ambasade u Beogradu  Matijas Šikorski bio je zapadnonemački tinejdžer. Šikorski je pozdravio učesnike i publiku ličnim sećanjem na to vreme od pre tri decenije kada je pao Zid. Iako je, kako kaže, njegova majka bila rodom sa istoka Nemačke Šikorski se seća da je kao i mnogi drugi ljudi na zapadu Nemačke osećao veću bliskost  sa zapadnim zemljama u kojima je povremeno bio na odmoru nego sa DDR-om: „Taj DDR, prema kojem su se preko noći otvorile granice bio nam je relativno tuđ". On je dodao da je pet godina posle pada Zida upoznao svoju suprugu, što ne bi bilo moguće da nije bilo tog i za njega lično srećnog događaja. Matijas Šikorski nije izostavio činjenicu da je početna euforija posle pada Zida vrlo brzo splasnula, čemu su, kako je rekao, doprineli i krvavi događaji u Jugoslaviji. „Posledice se osećaju sve do danas u svim zemljama naslednicama Jugoslavije", naglasio je Šikorski. 

„Zidom su bili zadovoljni skoro svi…"

Razgovor na tribini odvijao se u dva dela. U prvom su učesnici pokušali da odgovore na pitanje kakvi su bili Nemačka, Evropa i svet u vreme podizanja Zida, kako se svet menjao tohom Hladnog rata i šta je dovelo do pada Zida. A drugi deo se kretao u okvirima pitanja – gde je u svemu tome bila Jugoslavija, te gde su danas države proistekle iz njenih ruševina.

Najpre je zagrebački profesor Tvrtko Jakovina, dao sažet pregled istorijskih činjenica od 1961. do 1989. Njegovo izlaganje je bilo prožeto i anegdotama pa je od savremene istorije uspeo napraviti zanimljivu priču za šezdesetak ljudi u publici. „Podizanjem Zida su bili zadovoljni gotovo svi, osim možda istočnih Nijemaca", obrazložio je Jakovina tadašnju ciničnu hladnoratovsku logiku, koja je radi izbjegavanje većeg zla – globalne vojne konfrontacije – prećutno prihvatala Zid. 

Jakovina je podsetio da su već uspešno obavljene reforme u Poljskoj i Mađarskoj kao i Gorbačov na čelu Sovjetskog Saveza stvorili kontekst bez kojeg bi preomene u DDR-u bile teško sprovodive. Isto tako smo saznali da je aktuelna nemačka kancelarka Angela Merkel u trenutku kada je član istočnonemačkog politbiroa Ginter Šabovski pre tri decenije promucao da misli da dozvola za prelazak granice za istočnonemačke građane trenutno stupa na snagu, bila u redovnoj poseti sauni četvrtkom. Buduća kancelarka je ušla u saunu iz hermetički zatvorenog DDR-a, a izašla iz nje na susret sa svojom srećnom sudbinom u istočnonemačku državu čija je granica prema Zapadu bila u rasulu. 

Budimir Lončar je u svom izlaganju, koje je uvek uzimalo najviše vremena, podsetio da bi bez Vilija Branta i njegove „istočne politike", Gorbačova i naposletku pristajanja Vašingtona da poveruje Gorbačovu, jedva bilo moguće ponovno ujedinjenje Nemačke.

Jugoslavija nedorasla Jugoslaviji

Diskusija je primetno živnula kada je u centar stavila Jugoslaviju. 

Budimir Lončar je uzroke zaostajanja Jugoslavije za bivšim istočnoblokovskim zemljama video u nedovoljnoj odlučnosti da se odustane od jednopartijskog monopla na vlast: „Stalno smo imali reformsku diskusiju, a stalno smo tražili načine da očuvamo jednopartijski režim". Intelektualni i moralni kredit koji je Jugoslavija imala kao zemlja koja se emnacipovala od Moskve još 1948. i kao jedna od vodećih zemalja Pokreta nesvrstanosti naglo se istopio, a reformski napori su došli jednu deceniju prekasno. „Jugoslavija je zaostala za svojom vlastitom politikom u času kada se probudio čitav istok, koji smo mi podsticali na emancipaciju". 

Na moderatorovo pitanje, da li ima istine u srpskoj tezi iz nacionalističkih krugova da je ujedinjenjem Nemačke stvorena „nemačka Evropa" koja je onda po rečima Dobrice Ćosića protiv Srbije sa „austrougarskim razlozima i argumentima" Ivan Ivanji je odgovorio indirektno osvrnuvši se na stanje nemačkog jedinstva: „Nemačka se nije ujedinila. To jednostavno nije tačno". Ivanji je naveo nostalgiju za DDR-om, nezadovoljstvo na istoku zemlje, da bi zaključio da ta Nemačka koja i u ove tri decenije „nije strasla" ne može biti tako strašna. 

O reakcijama istočnih Nemaca pre trideset godina na promene svedočio je iz prve ruke Mihajlo Kovač: „Između ponuđene „glasnosti" i „perestrojke" istočnim Nemcima je više prijala „glasnost", više su je priželjkivali". On je dodao da se nisu žalili na socijalnu i zdravstvenu zaštitu, kao i na punu zaposlenost, već su želeli slobodu govora i slobodu putovanja. „Njima je, kao voda žednom, nedostajalo pravo da izađu van granica DDR-a, da se vrate kao ljudi koji su nešto videli i saznali, bogatiji po mnogo čemu". 

„Gde smo danas?"

„Jedan zid je pre trideset godina pao, a danas zidovi niču ili su već napravljeni na sve strane", kaže Ivan Ivanji. Navodi mađarsku žicu na granici prema „prijateljskim zemljama" Srbiji i Hrvatskoj, Trampov zid prema Meksiku, zid u Maroku prema Španiji, Netanjahuov zid prema Palestincima, nevidljivi vodeni zid prema izbeglicama na Egeju. Moderator je na tom mestu spomenuo knjigu Ivana Čolovića „Zid je mrtav, živeli zidovi".

Tvrtko Jakovina se pomalo ironično zapitao, s obzirom na stanje u kojem se nalaze Evropa i svet, da li možda i mi ovde u novom dobu „možemo biti prvaci ili među najboljima zbog toga što će to biti svet još jačih nacionalizama nego ovih što sada žive". Čujem iza sebe komentar bradatog muškarca: „To je logično, Zid je pao pravo na Jugoslaviju". Ta me je primedba podsetila na činjenicu da u Srbiji postoji čitava intelektualna škola koja redovno tvrdi da su svi svetski događaji uvek upereni protiv Srba. 

Mihajlo Kovač je poentirao mišlju: „Lakše je srušiti Zid, makar bio i berlinski, nego srušiti zidove u nama". Budimir Lončar je ipak skrenuo pažnju da je Pokret nesvrstanosti još uvek živ i zdrav sa 123 članice. On je dodao da je bio jedini počasni gost na samitu nesvrstanih u Bakuu. „Na moju radost ili na žalost drugih jer sam jedini živi svjedok tog vremena". Lončar je rekao da nam je sudbina jedna, i da imamo rastuću opasnost od upotrebe nuklearne bombe, a da se suočavamo i sa klimatskim promenama.

U pomalo disperznoj diskusiji sve je vrcalo od ideja i neuobičajenih pogleda koji su se ponekad samo pomalo ili nimalo ticali zadate teme.

Važno je da su posle dvosatne diskusije dve mlade dame na beogradskoj stanici koja se zove „Muzej Jugoslavije" shvatile ko je bio onaj vitalni stariji gospodin koji na teška pitanja odgovara kako i koliko hoće.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android