Kao i svako ko je pratio vesti iz Pariza, bio sam pogođen i veoma tužan. Ali kao Afrikanac moram da se zapitam gde je negodovanje Zapada kada Boko Haram teroriše stanovništvo Nigerije? Gde su bili izrazi solidarnosti kao posle napada u Parizu kada su pripadnici somalijskog Al-Šababa ubili 147 studenata na severu Kenije?

Jasno je da zapadni svet drugačije doživljava terorističke napade u Africi, na Bliskom istoku ili na drugim mestima, u odnosu na takve napade u zapadnim metropolama kao što su London, Pariz ili Njujork. Ipak, postavljam i pitanje: kako možemo da pokazujemo prstom na Zapad, ako i sami ignorišemo to što se dešava u našim zemljama?

Da li su životi jednih vredniji od života nekih drugih?

Možda se radi o različitom odnosu prema životu i smrti? Odrastao sam u Keniji, smrt je za nas bila svakodnevna pojava. To se sigurno nije promenilo. Na desetine ljudi umiru iz dana u dan u saobraćajnim nesrećama, od izlečivih bolesti ili kao žrtve zločina. To ne znači da se sve ovo ne događa i u Evropi. Ali u mnogim afričkim zemljama kao da smrt vreba iza ćoška. Na jeziku kisvahili kaže se: wakufa ni wakufa, što u slobodnom prevodu znači: ko treba da umre – umreće. Ta vrsta fatalizma prožela je celo društvo.

Pre nekoliko meseci u masovnoj panici na muslimanskom hodočašću u Meki, poginulo je 1.200 Afrikanaca, državljana Malija, Etiopije, Somalije ili Tanzanije. Možda je baš zbog raširenog fatalizma reakcija Afričke unije i vlada afričkih zemalja bila mlaka.

Čak ni afrički komentatori, koji su inače brzi na peru kada treba osuditi Zapad, nisu podigli svoj glas. Umesto da upiru prstom na Zapad, Afrikanci bi morali da preispitaju sopstveni fatalizam u odnosu na smrt i da počnu više da cene svaki pojedinačni život. Svaki život zaslužuje tugu kad se ugasi, bez obzira da li je uzrok terorizam, neizlečiva ili izlečiva bolest ili bezobzirna vožnja.

Ubeđen sam da bi Afrika morala da reaguje jednoglasno ukoliko teroristi Boko Harama ili Al-Šababa ponovo ubiju nedužne civile. Samo ako sami počnemo da cenimo sopstvene živote, svet će nas u tome slediti.

Koliko zanmo jedni o drugima?

Stalno se pitam koliko ljudi iz Gambije zna za trajnu političku krizu u Burundiju. Naime, tamo je od aprila ubijeno 200 ljudi. Koliko građana Namibije zna nešto o brutalnom građanskom ratu u Južnom Sudanu, u kojem je nastradalo i proterano na desetine hiljada ljudi? Mogao bih tako beskonačno nabrajati tragedije na mom kontinentu.

Događaji u Parizu su nasuprot tome bili odmah medijski dostupni svim Evropljanima. Tačno je da zapadni mediji ne izveštavaju toliko intenzivno iz Afrike kao iz Evrope. Tačno je i to da se medijska kampanja u Nigeriji, koja se odnosila na otete devojčice (#Bringbackourgirls) proširila kao lavina internetom tek kada ju je podržala Mišel Obama. Ali, budimo iskreni, koliko afričkih medija je potom nastavilo da prati sudbinu otetih devojčica?

Umesto da se ljute zbog dvostrukih aršina, afričke zemlje bi trebalo da počnu intenzivnije da prate događaje na sopstvenom kontinentu. Sramota je da je tek na inicijativu Francuske donesene rezolucija Ujedinjenih nacija o krizi u Burundiju. Šta su radile 54 afričke države. Celu severnu Afriku je zahvatio požar! Da li jug Afrike uopšte ima svest o tome?