Sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka vlada Zapadne Nemačke čije je sedište tada bilo u Bonu, nije htela ni da čuje za postojanje Istočne, socijalističke Nemačke. Kancelar Kurt-Georg Kizinger (1966-1969) čak nije hteo ni da je nazove državom, već je koristio izraz „fenomen na istoku“.

Još veći problem bila je granica na istoku. Teritorija Poljske je, nakon Drugog svetskog rata, duboko zašla u područje nekadašnjeg Rajha. S one strane granice ostali su nekadašnje kuće stotina hiljada nemačkih izbeglica. To je sprečavalo uspostavljanje diplomatskih odnosa s Varšavom.

-pročitajte još: Nemački SPD i Rusija: Krhotine istočne politike

Socijaldemokrata Vili Brant je još kao gradonačelnik (Zapadnog) Berlina bio svedok podizanja Berlinskog zida. Već tada je pokrenuo „politiku malih koraka“ i približavanja, i velik je uspeh bio već i dogovor o dozvoli poseta ili tranzita kroz sovjetsku zonu.

Od konfrontacije u kooperaciju

Brant je takvu politiku nastavio i kao Kizingerov ministar spoljnih poslova, a kada je i sam stao na čelo nemačke vlade, politika pomirenja sa Istokom postala je centralna tačka njegove politike. Njegov ministar spoljnih poslova, član Liberala Valter Šel, to je sažeo ovako: „Reč je o pokušaju prelaska s konfrontacije na kooperaciju.“ Na kraju krajeva, samo tako se na Istoku i može nešto učini: „promena kroz približavanje“, bila je parola Egona Bara, Brantovog savetnika i sive eminencije te politike pomirenja.

-pročitajte još: Egon Bar: čovek koji je verovao u dijalog

„Nova politika prema Istoku koalicije socijaldemokrata i liberala pod kancelarom Brantom okončala je tišinu koja je vladala između Bona i Moskve, a ujedno okončala i istrajavanje na zahtevima prema Istoku“, sumirao je nedavno preminuli istoričar Manfred Vilke.

S druge strane, i Istok je hteo da razgovara. Do dogovora je zato došlo začuđujuće brzo: već 12. avgusta 1970. potpisan je Varšavski sporazum sa Poljskom, a 7. decembra u Moskvi i sporazum sa Sovjetskim Savezom.

Ti dokumenti su začuđujuće kratki: u samo nekoliko članova tu su osnovne pozicije kao što je odricanje od nasilnih rešenja, poštovanje postojećih granica u Evropi i odricanje od bilo kakvih teritorijalnih pretenzija. To je značilo i da Zapadna Nemačka priznaje „nove“ granice prema Poljskoj.

Nikad viđena svađa u Bundestagu

Ti sporazumi Brantu su doneli Nobelovu nagradu za mir, a već 1970. časopis „Tajm“ ga je proglasio za „ličnost godine“. Ali nisu se svi u njegovoj Nemačkoj slagali s tim sporazumima. Bilo je potrebno više od godinu dana dok se oni nisu našli na dnevnom redu Bundestaga, a žestoka, žučna i dugotrajna rasprava u parlamentu trajala je 22 sata i ušla u istoriju Nemačke.

„Još nikad nije neko pitanje toliko uzbudilo duhove našeg naroda, još nikada stavovi nisu bili tako ogorčeno suprotstavljeni“, konstatovao je kasnije ministar spoljnih poslova Šel.

Dramatično je bilo i tokom glasanja 23. februara 1972. Kancelar Brant računao je na parlamentarnu većinu svog SPD-a i koalicionog partnera FDP-a. Ali čak i neki od tih poslanika glasali su protiv. To je navelo tadašnjeg lidera Demohrišćana Rajnera Barcela (CDU) da samo dan kasnije u parlamentu podnese zahtev za izglasavanje nepoverenja vladi.

Vlada kancelara Brant „preživela“ je glasanje, ali je misterija vezana uz taj događaj rešena tek godinama kasnije. Lideru opozicije su, naime, nedostajala dva glasa iz njegovog bloka. Kako se tek kasnije ispostavilo, svoje prste u to je umešao Štazi, tajna služba socijalističke Istočne Nemačke: poslanik CDU Julijus Štajner potplaćen je s 50.000 maraka, a poslanik bavarskog CSU Leo Vagner ionako je bio doušnik Štazija. Istok nije hteo da Brant, a s njim i sporazumi, propadnu.

Peta kolona?

Tek tri nedelje kasnije, nakon iscrpnih pregovora s opozicionim demohrišćanima, raščišćena su sporna pitanja oko sporazuma. A onda su pre tačno pola veka, 17. maja 1972, sporazumi ratifikovani u Bundestagu – tesnom većinom, jer su poslanici demohrišćana bili uzdržani.

Da li je to istrajavanje Vilija Branta na sporazumu, kao i umešanost Štazija, potvrda teze da nemačke socijaldemokrate još od onda „vode rafinirani propagandni rat“ i pokazuju naklonjenost prema Kremlju? Da li je zavisnost Nemačke od ruskog gasa zapravo delo tog kancelara? Jer, zaista su prvi gasovodi i dogovori o nabavci nastali još u njegovo doba.

Mora se reći da su Sporazumi sa Istokom bili osnova spoljne politike i demohrišćanskog kancelara Helmuta Kola koji je 1982. stao na čelo nemačke vlade, a uvoz (jeftinog) ruskog gasa zdušno je zagovarala i kancelarka Angela Merkel takođe iz CDU, i to sve do spora oko gasovoda Severni tok 2.

Ovaj rat je defintivni kraj

„S pogledom na tadašnju politiku prema Istoku, danas po pitanju rata u Ukrajini nećemo daleko doći“, smatra istoričar Bernd Rother, nekadašnji saradnik Fondacije Vili Brant, bliske SPD-u. Do napada Rusije na Ukrajinu, kaže, pregovori su još i bili opcija, a njih su i vodili mnogi u Moskvi. „Napad Rusije na Ukrajinu stvorio je sasvim novu situaciju“, smatra Rother.

Danas je i pozicija Nemačke sasvim drugačija. U vreme nekadašnje Gvozdene zavese Nemačka je bila na prvoj liniji mogućeg sukoba, a sada je udobno smeštena u centru Evrope, relativno daleko od granice s Rusijom. „Nakon 1989. uspostavljen je sasvim novi mirovni poredak u Evropi i tokom devedesetih to je izgledalo prilično dobro“, kaže Rother.

A to što Nemačka i dalje istrajava na pregovorima, „nije u prvom redu rezultat politike Branta.“, ukazuje istoričar. „I nije samo Nemačka, niti su samo nemačke socijaldemokrate ti koji su insistirali na pregovorima sa Rusijom.“

Na kraju, još jednom: da li nemačke socijaldemokrate uporno podilaze Kremlju? To je pitanje koje aktuelnog kancelara Olafa Šolca dovodi do usijanja: „Još od vremena (Konrada) Adenauera postoji ta lažna i uvredljiva slika o politici nemačkih socijaldemokrata prema Rusiji. A to me ljuti.“

Promenu je jasnim rečima sumirao član Predsedništva SPD Lars Klingbajl: „Ako u stranačkom programu SPD i piše da je bezbednost u Evropi moguće postići jedino sa Rusijom, onda mi, s obzirom na aktuelni rat, vidimo da to više ne važi.“

aš(dpa)

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.