Od početka maja se uveliko gradi u Alitusu, industrijskom gradu na jugu Litvanije. Reka Njemen protiče kroz grad, a u proteklim vekovima su delovi grada na levoj i desnoj obali reke često pripadali različitim zemljama. I ubuduće će se ovde putevi razdvajati: na transformatorskoj stanici u Alitusu jedan inženjer pokazuje u daljinu, uzduž jednog električnog voda. „To je trasa koja vodi prema Belorusiji. Pored toga nastaje veza koja vodi do Poljske“, pojašnjava.

Čelične bandere još uvek poput palih divova leže u zelenom krajoliku. Ali narednih dana bi trebalo da se usprave i postanu temelj jednog velikog projekta: preko njih je Litvanija povezana sa evropskom električnom mrežom – 163 kilometara kablova sve do Poljske. „Korak po korak postajemo deo energetske unije“, kaže Daivis Virbickas, direktor energetskog preduzeća Litgrid. Gotovo simbolično se obe trase pružaju nekoliko kilometara paralelno, kako bi se zatim odvojile: jedna, nova, pruža se dalje na jugozapad, druga, kao i do sada, prema istoku.

Gasna zavisnost

„U Litvaniji imamo dvostruko više trasa nego što nam je potrebno“, kaže za DW Jurgis Vilemas, energetski stručnjak sa Univerziteta u Kaunasu. „Problem je samo što su one pretežno povezane sa našim istočnim susedima Rusijom i Belorusijom. Postoji strah da će nam jednostavno isključiti struju.“ Oko 70 odsto struje dolazi iz Rusije, kod isporuke gasa je Litvanija čak 100 odsto zavisna od ruskog koncerna Gazprom. A cene, po kojima to preduzeće prodaje gas Litvaniji, veoma su visoke.

I zbog toga ta zemlja Evropske unije trenutno napreduje na energetskom planu kako bi se oslobodila zavisnosti od Moskve. Paralelno s dalekovodom ka Poljskoj počeće radovi na podzemnoj strujnoj vezi do Švedske, projekat je vredan 580 miliona evra, a postaviće se treći po veličini kabl na svetu. U lučkom gradu Klaipeda se, osim toga, gradi jedan terminal za tečni gas koji bi trebalo da počne s radom krajem godine. Tek pre nekoliko dana je Litvanija otkupila udele nemačkog energetskog koncerna E.ON u litvanskim gasnim preduzećima. Time ova zemlja sada ima više udela u dva tamošnja gasna preduzeća nego Gazprom – to jača litvansku poziciju u pregovorima o ceni gasa.

„Nezavisnost znači mogućnost izbora za korisnike“, kaže Virbickas za DW. „A kad imamo osim istočnih veza i ove mrežne priključke – prema Poljskoj, Švedskoj, ali i već postojeće preko Estonije i Finske – onda to znači i više energetske sigurnosti.“ Ipak, Litvanija će i ubuduće morati da uvozi struju. Ova zemlja je decenijama proizvodila jeftinu struju, čak za celi Baltik i Belorusiju. Ali 2009. je s radom prestala nuklearna elektrana Ignalina, bio je to uslov za ulazak Litvanije u EU, a obrazloženje je bilo da je ta nuklearka previše nesigurna – istog je tipa kao ona u Černobilju.

Alternativni izvori energije?

Energetska rupa je najpre trebalo da se popuni novom nuklearkom u blizini grada Visaginasa, ali 2012. su građani referendumom zaustavili te planove. Odluka na referendumu, doduše, nije bila obavezujuća za vladu, a i diskusije sa susednim baltičkim vladama su nastavljene, ali konačna odluka još uvek nije pala. Međutim, teško da će se nova atomska centrala ikada graditi, smatra Vilemas. „Nuklearna energija nije prava stvar za male države. Toliko novca za izgradnju nemamo, a Evropska unija nam za to ništa ne daje. Osim toga, troškovi proizvodnje bi bili barem dvostruko veći od tržišne cene.“

Alternativni izvori energije – voda, vetar, sunčevi zraci – jesu jedna od opcija, ali za sada kapaciteti nisu dovoljno izgrađeni. Alternativnim energijama se do sada pokriva oko 20 odsto potrebe. Jurgisu Vilemasu ne smeta što Litvanija nema dovoljno mogućnosti za sopstvenu proizvodnju energije. „Dokle god je proizvodnja na lokalnom nivou toliko skuplja, to nema smisla. Nove veze nam nude najbolje rezultate uz minimalnu investiciju“, kaže on. Krajem sledeće godine proradiće i novi dalekovodi.