„Silovana sam u Omarskoj gde sam bila zatvorena 1992. godine. To je učinio Mlađo Radić, koji je posle osuđen na 24 godine zatvora. Bila sam i haški svedok u tom procesu i sve sam dokazala“, kaže Sabiha Turkanović za DW.

Ona se boji da će mnogi slučajevi silovanja ostati neprocesuirani i zato poziva sve one koji su preživeli silovanje i druga zlostavljana da to prijave nadležnim institucijama.

„Imam decu, imala sam muža... I on je bio zatvorenik u Omarskoj. Godinama sam ćutala o tome, a kada sam progovorila, to je bio šok za članove moje porodice, za moje ćerke... Prozvala sam siledžiju imenom i prezimenom... I druge žene su silovane u Omarskoj. Silovane su i na drugim mestima, ali se o tome ćuti. Mnoge žene od sramote ne mogu da pričaju o tome kako su strašno ponižene. Ali to nije naša sramota, to je sramota siledžija. Ako sudovi kazne zločince, onda će i žrtvama biti lakše. Govoriti se mora, silovatelji moraju biti kažnjeni“, kaže Sabiha Turkanović.

„Više nikada ne mogu biti žena kao što sam bila“

Pred Haškim sudom svedočila je i Grozdana Ćećez. Govorila je o tome kako se osećala nakon što ju je osuđeni Hazim Delić silovao u logoru Čelebići kod Konjica 1992. godine. „Zgazio mi je ponos... Više ne mogu nikada sebi da dođem, da budem žena kao što sam bila“, kaže Grozdana Ćećez.

Priča o silovanjima i drugim seksualnim zlostavljanjima u Bosni i Hercegovini tokom rata devedesetih godina nikada neće biti ispričana do kraja. Ni četvrt veka nakon konflikta, BiH nema tačan broj ni bazu sa imenima žrtava. A žrtve su bile žene, muškarci, pa čak i deca.

Iznose se nezvanične procene da je između 20.000 i 50.000 osoba u BiH tokom proteklog rata bilo podvrgnuto nekom obliku seksualnog nasilja. Mnogi slučajevi silovanja nisu prijavljeni, uglavnom zbog straha od stigmatizacije.

Preživele žrtve zlostavljanja još uvek nemaju jednaka prava i beneficije u svim delovima BiH. Tek svaka deseta žrtva koristi neku vrstu besplatne pravne pomoći u javnim ustanovama.

„Žrtve su stigmatizovane i izolovane“

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) silovanje i druge oblike seksualnog nasilja tretirao je kao zločin protiv čovečnosti, a počinioci su procesuirani i pred lokalnim (regionalnim) sudovima, podseća novinarka BH radija 1 Mirela Huković-Hodžić.

„Posledice tih zločina još uvek su u velikoj meri netretirane i utiču na život preživelih, odnosno pravna satisfakcija i obeštećenje su izostali. Izostala je i sistemska podrška institucija i društva. Javnost malo zna o patnjama i traumama preživelih, a žrtve se osećaju stigmatizovano i izolovano“, kaže Mirela Huković-Hodžić za DW.

Zločini seksualnog nasilja ponavljaju se širom sveta

Naša sagovornica ističe da su socijalno uključivanje i ekonomsko osnaživanje nužni preduslovi za inkluziju preživelih, ali da društvo u BiH za to nema sluha, što iznova traumatizuje preživele žrtve.

Zločini seksualnog nasilja ponavljaju se u sukobima širom sveta. Iako Ujedinjene nacije preduzimaju aktivnosti na sprečavanju takvih zločina, oni nisu iskorenjeni.

„Ako problem posmatramo iz perspektive preživelih žrtava, čini se da smo veoma malo naučili o prevenciji ’silovanja kao oružja ratovanja’. Strahote koje su preživele neke od žrtava silovanja i seksualnog nasilja tokom rata u BiH, dobile su sudski epilog. Prijedor, Foča, Čelebići, Vitez, Brčko, Srebrenica, Dretelj... To su samo neki od toponima gde su takvi zločini počinjeni i koji se pominju u presudama direktnim izvršiocima, ali i najvišim političkim i vojnim zvaničnicima“, kaže Mirela Huković-Hodžić.

„Niko ne govori o silovanim muškarcima“

Društvo u BiH gotovo da i nema nikakav odnos prema preživelim žrtvama seksualnog zlostavljanja, kaže programski menadžer u Helsinškom komitetu za ljudska prava Aleksandra Letić.

„Kada je reč o zločinima seksualnog nasilja koji su počinjeni tokom rata devedesetih godina, ta se tema godinama tabuizira. Žrtve teško rešavaju da progovore, posebno one koje su preživele najgori oblik seksualnog nasilja – silovanje. U BiH su žrtve seksualnog nasilja često stigmatizovane, a kao takve vrlo teško ostvaruju zakonska prava. Posebno je složen problem silovanih muškaraca. O tome niko ovde ne govori i onda je jasno zašto nema tačnih podataka o broju žrtava i broju zločina zasnovanih na seksualnom nasilju“, kaže Aleksandra Letić za DW.

Uloga Haškog tribunala

Ona napominje da su zakonske odredbe koje se fokusiraju na tu populaciju „neprecizne“, a institucije koje bi trebalo da se brinu o žrtvama „neuvezane“.

„I onda imamo situaciju u kojoj se trenutno nalazimo. Više od dvadeset godina nakon konflikta seksualno nasilje je tabu, malo ili nimalo se govori o deci koja su nastala kao rezultat silovanja, a posebno je teška situacija na lokalnom nivou, gde se ljudi međusobno poznaju i izbegavaju da pričaju o užasima koje su preživeli“, kaže Aleksandra Letić.

Više od trećine svih osoba osuđenih pred Haškim tribunalom proglašeno je krivim i za zločin seksualnog nasilja, pa se smatra da je taj sud imao „istorijsku ulogu“ u krivičnom gonjenju seksualnog nasilja počinjenog u ratovima u bivšoj Jugoslaviji.

Generalna skupština UN je 2015. godine posebnom rezolucijom proglasila 19. juni za Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja u ratu. Na internet stranici UN ističe se da je rat u BiH „jedan od prvih gde je međunarodni sud prepoznao silovanje i seksualno nasilje nad muškarcima i ženama kao zločin protiv čovečnosti“.

Projekti i donacije

Konstatuje se i da izgradnji mira i pomirenja pomaže u adekvatnom zbrinjavanju žrtava seksualnog nasilja, zbog čega je u BiH pokrenuto više zajedničkih projekata UN i drugih organizacija. Cilj je, navodi se, unaprediti pristup pravdi, zaštititi i finansijski podržati preživele žrtve seksualnog nasilja, poboljšati zakonodavstva, unaprediti programe reintegracije...

Pomažu i donatori, među kojima su vlade Velike Britanije, Kanade... No, pojedini predstavnici žrtava ističu da mnoge međunarodne organizacije dobijaju milionske iznose, ali da krajnji korisnici, žrtve, od toga imaju malo koristi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android