Prvi nemački kancelar koji prisustvovao manifestaciji obeležavanja Dana „D“ bio je Gerhard Šreder 2004. Bilo je to 60 godina nakon što su savezničke trupe, uz ogromne gubitke, osvojile taj strateški važan punkt i sa svoje strane krenule u oslobađanje kontinenta od nemačkog nacionalsocijalizma. Deset godina kasnije i Angela Merkel je bila na komemoraciji, a prisustvoala je i ovogodišnjoj, 75. godišnjici – ovoga puta ne u Normandiji, već u Portsmutu u Velikoj Britaniji, odakle su savezničke trupe 5. juna počele operaciju.

Kada sile pobednice obeležavaju poslednju prekretnicu u Drugom svetskom ratu, gotovo je prirodno da u tome učestvuju visoki predstavnici Nemačke. „Zato za Dan „D“, početak kraja nacističkog režima, u osnovi važi isto ono što važi i za 8. maj 1945. kada je Nemačka kapitulirala. To je Dan oslobođenja“, rekao je 1985, na četrdesetu godišnjicu od okončanja rata, tadašnji nemački predsednik Rihard fon Vajceker.

Malo ko bi se tome danas usprotivio, pa i u Nemačkoj. Tako misli nemački istoričar Gerd Krumajh: „Pitanje da li smo oslobođeni ili poraženi nestalo je u smeću istorije“. Uprkos tome što istorijski značaj ta dva datuma nije sporan, ne bi trebalo izgubiti iz vida da se oni različito obeležavaju i da im se pridaje različit značaj – u Nemačkoj, Francuskoj, u Evropi i s one strane Atlantika.

Legende o operaciji „Overlord“

Čak se ni saveznici ne slažu oko tumačenja operacije u Normandiji koja je imala tajni vojni kod Overlord, i čiji je cilj bio da nacističku Nemačku uvuče u rat na dva fronta. U SAD se Dan „D“ shvata kao čisto američki herojski podvig, napisao je za Njujorker američki esejista Adam Gopnik povodom 70. godišnjice iskrcavanja u Normandiji.

Gopnik piše da u američkim filmovima vojnici drugih nacija – ako ih uopšte ima – imaju sporedne uloge: Britanci su nekako uvek na pogrešnom mestu, Francuzi su dobri za malo lokalnog folklora ili pokoju ljubavnu scenu, dok se Kanađani i ne pojavljuju. Međutim, čak ni Gopnik ne pominje Poljake, Novozelanđane i druge koji su takođe učestvovali u bici za Normandiju.

Takva percepcija bitke prevladava čak i u Nemačkoj, između ostalog baš zbog holivudskih filmova, piše britanski istoričar Džejms Holand. On međutim ukazuje da je to jasno bila akcija saveznika. I još dodaje: ako je iko tu preuzeo vođstvo, to su onda bili Britanci.

Holand tvrdi: „Ako izuzmemo vrhovnog komandanta američkih trupa Dvajta Ajzenhauera, glavni štab se sastojao od Britanaca. Tri četvrtine ratnih brodova i čamaca za iskrcavanje dala je Kraljevska mornarica, a Kraljevsko vazduhoplovstvo dve trećine aviona koji su učestvovali u operaciji. I broj žrtava je približno isti – uprkos velikim američkim gubicima tokom iskrcavanja na plažu Omaha. Zapravo, britanski i američki vojnici su osvojili po dva dela te dugačke plaže, a Kanađani su zauzeli peti. Tog 6. juna. 1944. život je izgubilo oko 4.400 savezničkih vojnika.

De Gol nije želeo da slavi Dan „D“

Francuski veterani koji su učestvovali u bici u Normandiji, dugo su čekali na priznanje, mada je njihov komandant Filip Kifer još 1945. dobio Legiju časti. Međutim, tek je 1984. godine 177 njegovih drugova dobilo spomenik i to tokom vladavine predsednika Fransoa Miterana.

Prvom posleratnom francuskom predsedniku, generalu Šarlu de Golu, operacija „Overlord“ je celog života bila trn u oku. U vreme njenog planiranja, on je bio u Londonu i borio se da se njegov komitet „Slobodna Francuska“ prizna kao jedina legitimna vlada u Francuskoj. Većina država je tada međutim priznavala takozvani Višijev režim, koji je sa Hitlerovom Nemačkom dogovorio primirje i koji je De Gola, zbog veleizdaje, u odsustvu osudio na smrt.

Britanski premijer Vinston Čerčill i američki predsednik Frenklin Ruzvelt bili su skeptični, ali je Čerčill na kraju podržao De Gola. Pa ipak, o predstojećem iskrcavanju u Normandiji obavestio ga je samo nekoliko dana ranije. Za De Gola je to bila uvreda koju nije preboleo ni do dvadesete godišnjice bitke u Normandiji: „Predsednik Dde Gol je odlučio da prisustvuje samo manifestacijama u južnoj Francuskoj u cilju obeležavanja vojne operacije u avgustu 1944. Tamo su učestvovalI francuski vojnici“, objavio je krajem maja 1964. „Njujork tajms“.

Oslobođenje za Francuze

List „Figaro“ tada je pisao da mnoge Francuze boli to što je njihov predsednik odbio da ukaže čast oslobodiocima. Možda je De Gol to radio jer mu je bila povređena sujeta, a možda je jednostavno prevideo simboličnu vrednost takvih manifestacija. Godinu dana ranije De Gol je sa nemačkim kancelarom Konradom Adenauerom potpisao nemačko-francuski sporazum o prijateljstvu.

Istoričar Krumajh stvari posmatra slično kao De Gol: „To je simbolični gest razumevanja naroda – koji je možda neophodan, ali nema mnogo značaja. Mnogo je važnija kultura sećanja među ljudima. U Francuskoj je sećanje na pale i nestale deo porodične tradicije – još od Prvog, i naravno, posebno od Drugog svetskog rata.“

Nemci i Dan „D“

„D-Day“ na engleskom i „Jour J“ na francuskom jeziku bili su uopšteni sinonimi za početak neke planirane vojne operacije – sve dok nisu postali sinonim za iskrcavanje u Normandiji 6. juna. U Nemačkom je preuzet engleski izraz, ali nije baš poznat, kaže istoričar Krumajh. Kada biste pitali njegove studente o „Danu D“ većina bi verovatno brzo počela da traži odgovor na Vikipediji. Za njega je to logično: „Događaj je jednostavno mlađim Nemcima suviše dalek i nije povezan sa direktno doživljenom represijom, porazom, okupacijom.“

Šesti juni je i datum koji označava početak pada Trećeg Rajha, kaže Krumajh: „Ali to nije dovoljan razlog da bi se od toga napravio veliki državni praznik za sve“. On dodaje da se u Evropi zajednički odaje pošta žrtvama nekadašnjih neprijateljstava što se vidi po zajedničkim spomenicima na ratištima Prvog svetskog rata. Kada je reč o Drugom svetskom ratu, to je malo teže. Barem za sada.

 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android