Ginter Parhe je u osami sobe u seocetu Gerzbahu sedeo pred televizorom, kao i uvek kad je igrala Štefi Graf. Njegova Štefi. Preko tapeta su izlepljeni brižno isečeni članci i fotografije iz novina na kojima je čuvena nemačka teniserka. Pisao joj je pisma. Slao joj novac.

Nikad nije mrdao iz Gerzbaha, otkako ga je tamo kao osmogodišnjaka ostavila majka. O njemu se starala tetka.

Parhe, osamljenik i čudak, radio je kao mašin-bravar u fabrici motora u obližnjem Nordhauzenu, u bivšem DDR-u. Posao je izgubio ujedinjenjem Nemačke. Tada mu je ostala samo Štefi.

Tog maja 1990. je fanatični navijač, gledajući prenos meča, doživeo intimni smak sveta.

Na berlinskoj šljaci plesala je 16-godišnja Monika Seleš, jugoslovenski vunderkind. U finalu je počistila Štefi Graf i to na njenom omiljenom terenu.

„Njena volja da osvoji svaki poen iritirala je Štefani Graf. Jer Graf je bila ta koja nije htela da pokloni nijedan poen, da stigne na svaku lopticu. I uvek je bila bolja u tome od svih ostalih“, kaže danas Hans-Jirgen Poman, bivši teniski novinar nemačkog javnog servisa.

„Sada je odjednom preko puta sebe imala igračicu koja je tako stenjala, borila se, grizla… To je za Štefani Graf bilo potpuno novo“, navodi Poman.

Nož i kobasica u kesi

Mala Mo je tako nastavila narednih meseci i godina – ređala je pobede, zasela na prvo mesto rang-liste i delovalo je da je ništa ne može zaustaviti. Parhe je rešio da nešto preduzme.

„On kao da je bio član jednočlane sekte, potpuno sam“, priča danas Hans-Ludvig Kreber, sudski psihijatar. „Nikome ne priča o onome što čini, ali sve svoje želje projektuje u televizijsku zvezdu (Štefi Graf). Misli da se toliko trudi oko nje, da mnogo čini za nju, pa da na neki način na nju polaže pravo.“

„Ključni problem je ta osamljenost. On se sam sa sobom dogovara, ne proverava ništa sa drugim ljudima. Iz toga se rađa gubitak osećaja za realnost“, navodi Kreber u dokumentarnom filmu koji je ovih dana objavio nemački javni servis NDR.

Krajem aprila, 38-godišnji Parhe napušta svoje seoce i kreće za Hamburg, gde na turniru nastupaju i Seleš i Graf.

Ima samo plastičnu kesu, a u njoj pidžamu, jednu domaći kobasicu i oštar kuhinjski nož sa tirkiznom drškom i sečivom od 23 santimetra. Nekako je uštedeo tri hiljade maraka za put, to je trebalo da bude dovoljno za jeftinu sobu u Hamburgu i ulaznice.

Ako ne uspe u Hamburgu, Parhe je planirao da otputuje u Rim na idući turnir. „Slutio je on da će posle biti problema, ali je mislio da se žrtvuje za svoju Štefi. Nameravao je da na iščašeni način postane junak“, priča psihijatar Kreber.

Ubod u dušu

Pre tačno tri decenije, 30. aprila 1993, oko 18:50 je Monika Seleš pred pobedom u četvrtfinalnom meču turnira u hamburškom Rotenbaumu. Pauza, igračice su na klupama.

„Odjednom se čuo vrisak“, priča sportski novinar Poman, koji je prisustvovao meču. Ni oni koji su sedeli bliže nisu videli nož. Parhe ga je i tokom napada držao u kesi.

Televizijska kamera snima radnika obezbeđenja koji hvata Parhea u kragnu. Napadač je u zbunjenom grču. Čuje se glas sa zvučnika: „Molim, smesta lekar na teren!“ U istom kadru je Seleš još na nogama, pre nego što joj pomažu da sedne.

U jednom članku lista Velt opisano je koliko je strasno nemačka publika navijala protiv Seleš pre tog uboda. U tom kobnom meču, svi su bili na strani Bugarke Magdalene Malejeve. Sudija tog susreta Štefan Fos kasnije je rekao: „Zamislivo mi je da je tog psihički bolesnog čoveka podstakla ta atmosfera.“

Kako je opisao Velt, možda je upravo sudija Fos slučajno spasao život Maloj Mo. Jer, tren pred napad, Fos je rekao „Time!“, opominjući teniserke da je kraj pauze. Na to se Seleš nagnula napred kako bi dohvatila flašu i otpila još gutljaj vode.

„Parheovo sečivo bi bez problema preseklo nerve i povredilo organe, srce ili pluća. Ovako je ubod ostao dubok samo dva santimetra. Ali, nož je pogodio jedno drugo osetljivo mesto: Monikinu dušu“, piše u tom tekstu Velta.

Slično je napisala i Monika Seleš u autobiografiji (2009): „Dok sam u kolima hitne pomoći držala svog brata za ruku, šok me je čuvao od saznanja da se moj svet upravo razbio u komadiće. S time sam morala da se suočim kasnije.“

„Desilo mi se nešto užasno, što je nepovratno usmerilo moj put u drugom pravcu i ozbiljno povredilo moju dušu. U deliću sekunde se moja ličnost promenila“, napisala je Novosađanka.

Iz policije su tih dana novinarima rekli da je Parhe tokom isleđivanja ostavio utisak „psihički poremećenog“ čoveka. Rekao je policajcima da je želeo da Štefi Graf ponovo bude broj jedan.

„On je svoje fantazije zamišljao poput bajkovitog filma. Zamišljao je da će najednom Graf stati pred njega i reći: ’Gintere, ti si moj spasitelj, hvala! Iako nismo suđeni jedno drugom, ovo ti neću zaboraviti do kraja života’“, tumači psihijatar Kreber.

Show must go on

Idućeg dana je Graf posetila Moniku Seleš u bolnici. Obe su susret opisale kao emotivan. Neki su tvrdili da je Graf to uradila naprosto jer je morala.

Novinar Hans-Jirgen Poman ubeđen je da je htela i da je tih dana bila – bespomoćna. „Imala je osećaj krivice, da se to desilo zbog nje“, kaže Poman.

Turnir je nastavljen. Monika Seleš je to kasnije opisala kao tešku lekciju o teniskom biznisu – uvek se radi o novcu. To kao da vidi i publika – mnoge kao da je bilo sramota što su na tribinama. Svuda vrvi od policije i obezbeđenja.

„Otada je Monika Seleš postala nepoverljiva. Za to apsolutno imam razumevanja“, priča Poman.

Štefi Graf se vratila na prvo mesto. Parhe je uspeo.

Epilog – presuda za telesnu povredu

Na suđenje je fanatik stigao posle pet meseci samice u pritvoru. Dočekale su ga desetine kamera iz celog sveta. Pred sudom je pričao o Štefi Graf, o njenim „očima poput dijamanata“ i „kosi poput svile“.

Parhe je tvrdio da nije hteo da ubije Seleš. Njegov advokat je odbranu bazirao na činjenici da je oštri nož zariven „samo“ dva santimetra u leđa, iako je mogao da ide dublje.

Na kraju je Parhe osuđen samo zbog nanošenja telesnih povreda – na dve godine uslovno. Presuda je izazvala negodovanje, ali je potvrđena od višeg suda. Branilac napadača, Otmar Kuri, dobio je gomilu besnih pisama i pretnji.

Kaže da je uvek mogao da razume bes Monike Seleš zbog presude, ali da je ona ipak bila ispravna – njegov klijent više nikad nije počinio novo krivično delo.

„Gospođa Graf je za njega bila boginja“, priča Kuri u dokumentarnom filmu NDR-a. „Ne u profanom smislu, već boginja koja je za njega bila izvan sfere dohvatljivog. On je nju poštovao, čak bi se moglo reći – voleo, ako je za tako nešto uopšte bio sposoban.“

Ginter Parhe je posle odluke suda bio slobodan čovek. Nije ustanovljeno da je atentator neuračunljiv, niti je smešten na psihijatrijsko lečenje. Nudili su mu jednom 30.000 maraka da nastupi u TV-emisiji – odbio je.

Posle serije moždanih udara, godinama je živeo u domu za negu u Nordhauzenu. Tamo je i umro avgusta prošle godine kao 68-godišnjak, ali je ta vest došla do javnosti tek pre nekoliko dana.

Posle depresivnih epizoda i poremećaja ishrane, Monika Seleš je skupila snage da se vrati tenisu 1995. godine, ovog puta kao državljanka SAD. I dalje je pobeđivala, ali nikad kao ranije. U Nemačku više nikad nije kročila.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.