Gvozdena zavesa koja deli Istok i Zapad, komunizam i kapitalizam, mogla se rukom opipati i videti. Njeno otelotvorenje nije bilo od gvođža, kako je to nazvao Čerčil još 1946, nego od betona. To je bio Berlinski zid.

Socijalistička Istočna Nemačka taj zid je počela da podiđe 1961. Zid, stražarnice i bodljikava žica prostiralio su se u dužini od 155 kilometara oko tadašnjih „okupacionih zona“ zapadnih sila SAD, Velike Britanije i Francuske u Berlinu. Apsurd je naravno bio to što su građani Zapadnog Berlina bili okruženi zidom, ali su u stvari bili slobodni. Smeli su da putuju kuda su hteli – za razliku od onih u Istočnom Berlinu.

Za sve Istočne Nemce je tih nekoliko desetina metara „zone smrti“ do Zapada bilo nedostižno – sve do večeri 9. novembra 1989. Tadašnja vlada Nemačke Demokratske Republike (DDR) – kako je glasio zvanični naziv Istočne Nemačke – te večeri je održala konferenciju za novinare na kojoj je, nakon dugotrajnih demonstracija širom zemlje, bio objavljen novi zakon o putovanju građana. Prema njemu je trebalo da bude dozvoljeno da se putuje na Zapad.

Reakcija nadležnog ministra pokazuje da su očigledno i u vladi DDR zaboravili da razmotre kada bi taj zakon trebalo da stupi na snagu. Na pitanje novinara – i nakon šuškanja po papirima u kojima nije pronašao nikakav datum – stigao je odlučujući odgovor: Od sada.

Konferencija za novinare još nije ni završila, a već se na hiljade Istočnih Nemaca uputilo ka dobro čuvanoj granici sa Zapadom. Nekoliko sati trajalo je natezanje dok graničari nisu dobili i potvrdu novih propisa. Onda je granica pala – i više niko i ništa nije moglo ponovo da je podigne.

Prizori mnoštva koje slavi u Berlinu koji je odjednom postao jedan grad obišle su svet. Jedva godinu dana kasnije, 3. oktobra 1990. i pokrajine nekadašnje Istočne Nemačke pristupile su Saveznoj Republici Nemačkoj. To je bilo moguće samo zato što su formalno još uvek sile pobednice Drugog svetskog rata odlučile da Nemačka ponovo bude ujedinjena. Za zapadne saveznike, SAD, Veliku Britaniju i Francusku to nije bio toliko veliki korak kao što je to bila promena politike tadašnjeg Saveza Socijalističkih Sovjetskih Republika (SSSR).

„Glasnost“ i „perestrojka“ su ujedinile Evropu

Četiri godine ranije u Moskvi se dogodio ogroman preokret: na čelo SSSR-a došao je mladi i ambiciozni Mihail Gorbačov. I direktor Spomen-područja Berlinskog zida, Aksel Klausmajer ističe da su tek reforme koje je Gorbačov uveo u njegovoj zemlji, glasnost (javnost) i perestrojka (promena) dovele i do promene politike Kremlja prema satelitskim komunističkim državama Evrope. Pre Gorbačova, stvar je bila jasna: „sloboda“ iza Gvozdene zavese podrazumevala je samo slepu poslušnost Kremlju. Ako bi ta granica bila prekoračena – kao u pobuni radnika u DDR-u 1953, ustanku u Mađarskoj 1956. ili želji za promenama u Čehoslovačkoj 1968. – krenuli bi sovjetski tenkovi. Od Gorbačova se odjednom čulo nešto sasvim drugo: „Bez obzira na to što se događalo u bratskim socijalističkim zemljama, te zemlje su same odgovorne“", sažima Klausmajer.

„Bratske“ zemlje su to ozbiljno shvatile – neke ranije, neke kasnije. Još pre Gorbačova počelo je u Poljskoj da se širi nezadovoljstvo. Tome je svakako pomogao i tadašnji papa, Poljak Karol Vojtila koji je 1978. izabran za papu Jovana Pavla II. Ali tek u leto 1989. i zvanična Varšava pristala je na kompromis, odnosno da i predstavnici opozicije uđu u parlament. Dve trećine parlamenta su i dalje morali da budu komunisti, ali to je bio prvi slučaj da je slomljen monopol vlasti komunista u nekoj socijalističkoj zemlji. Mađarska je pak odlučila da ukloni masivne prepreke prema Austriji i Zapadu, što je onda i mnoge sa istoka Nemačke navelo da preko Mađarske krenu „na drugu stranu“.

Tenkovi su ostali u kasarnama

Tadašnji lider Istočne Nemačke Erih Honeker nije hteo ni da čuje o reformama i promenama – iako je već tada na hiljade građana DDR-a redovno protestovalo i tražilo više slobode. Još od septembra 1989. svakog ponedeljka na ulice Lajpciga izlazilo je na hiljade građana tražeći promene. Policija je u početku pokušavala da zaustavi demonstrante, ali je brzo odustala od uzaludnog pokušaja – demonstranata je jednostavno bilo previše. Vrhunac je bio 9. oktobra kada se okupilo gotovo 70.000 ljudi.

Skandirali su „Mi smo narod“ i „Bez nasilja“ – jer se nije znalo šta će se dogoditi. Svi su znali da u tadašnjem DDR-u ima još uvek na hiljade vojnika Sovjetskog Saveza, elitnih jedinica koje bi u slučaju rata trebalo da prve krenu u borbu protiv NATO. Ali pošto je policija samo pažljivo snimala prisutne kako bi identifikovala učesnike, ali više nije intervenisala, opoziciji je postalo jasno: pobedili su.

Nekoliko dana kasnije i vrhuška DDR-a shvatila je da mora bar nešto da ponudi građanima. Lider, Erih Honeker, i dalje nije hteo ništa da čuje – i nije bilo druge nego da bude smenjen. Njegov naslednik, Egon Krenc, poručio je demonstrantima da je spreman na razgovore. Četvrtog novembra održani su najveći protesti u istoriji zemlje: na berlinskom trgu Aleksanderplac okupilo se pola miliona ljudi koji su bučno pozdravljali predstavnike opozicije koji su im se obraćali. Predstavnike vlade dočekali su zvižducima.

-pročitajte još: Bekstvo iz DDR-a – preko Mađarske i Jugoslavije

Zvižducima je prekinut i Ginter Čabovski, generalni sekretar vladajuće komunističke partije SED za Istočni Berlin i baš je on pet dana kasnije držao konferenciju za novinare na kojoj su objavljena novi propisi za putovanje u inostranstvo. Zvižduci nakon toga više nisu bili potrebni: socijalistička Istočna Nemačka praktično je prestala da postoji.

Na kraju, čitava promena u DDR-u dogodila se a da nije bio ispaljen nijedan metak. Socijalističke države istoka Evrope redom su se raspadale jedna za drugom. Ali nije svuda bilo mirno. U Rumuniji je tamošnji vlastodržac pokušao da se održi svim sredstvima. O krvavom raspadu Jugoslavije znamo veoma dobro. Ali Berlinski zid više ne postoji i više nema ideoloških granica koje dele Evropu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android